МОЈ НОВИ САД: Уживати или јурити грешку

Много већа него што је то било пре сто година - у односу на исто толики prеthodni период. Не само савремена технологија, већ и потпуно нови ”духови времена”, што су наилазили у таласима (омеђени ратним страдањима и послератним епохама жустре обнове).

Шта се догодили у нашој Европи

Није то један ”дух времена” (”цајтгајст”, зеитгеист), већ један-за-другим налет потпуно различитих и сасвим нових ”духова времена”. Као да су се раније постепене цивилизацијске промене одједном уситниле, згуснуле и расуле чак неколико пута у последњем столећу (негде од краја Првог светског рата, па до дана данашњег).

Па да се подсетимо шта се то догађало ПРЕ. 

Разиграна ренесанса је споро и са отпором била просто принуђена да (у пар векова) коначно пређе у раскошну мистику нео-средњовековног барока. Па је барок дуго и вешто узмицао пред љуљашкама и дворским кринолинама рококоа. Морски бисер неправилног облика (што је порекло речи ”барок”) прераста у вијугави облик ”ушне шкољке” (што би било значење срећно асиметричног ”рококо” шарма).

Затим следи неокласицизам, са својим нескривеним обожавањем античке римске архитектуре и хеленске скулптуре, са убедљивом превлашћу интелекта над оригиналношћу и ма каквом осећајношћу (све то, ипак, помало ублажава музика Ерика Сатија и Сергеја Прокофјева) — да би се широм отварила врата нове епохе ”модерне”.

Романтизам улеће, попут ветра, самоуверено и освајачки, не само на терену сликарства, великих палата и уређених тргова, већ - и кроз унутрашње биће европских грађана, кроз свест и машту немачких песника, италијанских композитора, француских револуционара и енглеских рома-нописаца. Буде се ноћни духови шума, носталгично оживљавају вампири и умиру трагични љубавници, заувек ослобађајући колективну подсвест европске самосвести (са њеним неумрлим паганским пореклом). 

После романтизма, модерна уметност и њој пратећа цивилизација крећу у разним правцима: ”према прошлости” (Артс & Црафтс, Југендстил, Belle Епољуе, Арт Ноувеау...) и ”према будућем” (импресионизам, кубизам, фовизам, авангарда, конструктивизам, футуризам, дадаизам, експресионизам...).

У свему томе се догађа и (ратно и поратно) рушење комплетног дотадашњег света у парампарчад. 

Пажљиво грађени ескапизам и хедонизам ”америчког сна” је хипнотисао велики део света подељеног на обе стране ”гвоздене завесе”: и оне који су уживали у његовој безбрижности и оне који су (с друге стране идеолошке ”завесе”) чежњиво маштали о њему. А онда је пао ”берлински зид” и распршио се сваки сан.

Уместо дотадашњег једног, добили смо безброј зидова и застрашујућих предрасуда насилно уједињаваног света екстремне ”политичке коректности” (каква није постојала ни у најстрожијем стаљинизму). Па се све развијало у правцу мрачне сенке атомских печурака с оне стране апокалиптичних сцена оног уводног (украјинског), најновијег рата Запада и Истока.  

То би била, укратко испричана, историја преласка из века у век, од многотомне просветитељске ”Енциклопедије”, преко ”Дракуле” и ”Доктора Франкенштајна”, до Оскара Вајлда и Далија, Пикаса и Ле Корбизјеа.

А сада живимо у пост-модерном свету обрнутих вредности, размажених прохтева привилегованих ”мањина”, потпуне сексуализације живота (од најранијег узраста) и лакомислене свемоћи ”друштвених мрежа”.

Па је зато важно упорно инсистирати на ономе што се некада, напросто, подразумевало. 

Данас се све што није део ”нове глобалне политике” и фетишистичке трансродне луднице сматра превазиђеним, а некадашња увећана и неправедно хваљена ”критичка свест” код тадашње генерације интелектуалаца добила је сада застрашујуће размере и постала паклени пледоаје за прави правцати улични линч свега аутентичног и неуклопивог у (из глобалних центара) задату слику света. 

А шта нам се данас догађа

Револуционарна појава ”друштвених мрежа” је потпуно изменила свест свих слојева постојећег становништва, наших савременика. Јер су дословно сви добили шансу да кажу (викну, опсују, осуде, доведу у питање) своју критику апсолутно свега што постоји.

И у том новокомпонованом хаосу убедљиво преовлађују оне неправедне и пребрзе речи — лукаво увећане до мржње и општег незадовољства — које не гледају шта нам се стварно дешава, које су добре, а које лоше стране наше свакодневице, већ само суде, суде, суде… и суде. Све док се коначно не уништи и последњи комадић смисла у ономе што се анализира и сецира на оваквом ”часу анатомије” (који стално мења објекте свог расклапања и разарања, али не и овакав поступак свођења свега искључиво на преувеличане мане и недостатке). 

Ако се сетимо поделе на поглед ”полупуне”, и онај ”полупразне” чаше, овде се све своди, скоро без изузетка, на упорно инсистирање на ”недовољно пуној посуди” и само ономе што јој још недостаје да буде пуна. Тако да је ту све, у ствари, само и једино: вечита критика и жестоко исказано незадовољство — све до идиотског ”тражења длаке у јајету” и сличних метода ”проучавања” анализираних пројеката, догађаја, људи, политике, споменика... Свега конкретно урађеног, стварно постојећег, довршеног и реализованог.

И шта год да се стави у ову интернет машиницу за млевење људи (од дела и формата) и идеја (које се само усуде да понуде ишта боље од дотад постојећег), не остаје ни трага од реалне вредности свега што се овако дроби и гњечи у масу брутално искритикованих ”неуспеха”, ”злоупотреба” и ”погрешних потеза”.

И ту изузетака има само понекад, али и то једино у функцији контрирања ономе што се напада, ”испитује” и гађа. Да би се на трен ”показало” да, наводно, ”може много боље”, али у организацији неке, жустрим критичарима идеолошки и политички много ближе опције.

И онда опет, ”удри до зоре” по таламбасима мржње према (градским и републичким) властима, које треба пратити до истраге, док им се не смучи живот и све оно што су до тада урадили за те исте вечне незадовољнике, лешинарски и цинично наднесене над унапред одбаченим, искарикираним и у ”грађанским медијима” исмејаним пројектима.

Па ту онда и нови новосадски мост, толико дуго ишчекиван, одједном престаје да ваља (по овој изопаченој ”логици”), док се уништитељима оних мостова из 1999. у истом овом граду — све учињено опрашта и минимализује.

”То припада прошлости!”, узвикују хорски исти они што бране неодбрањиво, а нападају оно чему би требало да се својски и без примедби радују. 

Нови Сад, као град у који сам се доселио (из Београда) пре неколико година, носи собом ову трагичну и незаслужену судбину прогањаних и одбациваних градилишта; узалуд проширених и сређиваних улица и булевара; скоро непримећених, а обновљених и сасвим нових блокова и палата, пијаца и паркова, игралишта и школа. 

Највеће грађевинске фирме у Новом Саду постају дозвољена и пожељна мета за све градске лењивце и badavayije (који не умеју да сложе две цигле, али зато умеју да лупкају по тастатури), а исмевају се она места у којима би и најзахтевнији размаженко желео да има свој кутак за живот.

А ако неко обнови најважнија места (уз Матицу Српску) у животу и вековној историји града —  Српско народно позориште и Владичански двор —  ту се одмах налазе и преувеличавају мане, форензички испитују тендери и разјарује јавност, често несвесна методе читаве ове пропагандистичке операције. Операције у којој је најмање важна истина и конкретна корист коју заиста имају сви грађани (и посетиоци) Новог Сада, већ само нагомилавање незадовољства и мржње према симболима ове и овакве бриге о граду.

Некадашњим (титоистичким и демократским) градоначелницима се тако неправедно опраштају и највеће бедастоће, рушење најважнијих зграда и оних шармантних места у којима је почивао шармантни новосадски дух, а о личним и партијским комбинацијама (и скандалозним иживљавањима њихове деце) да не говоримо, док се актуелни први човек градске управе непрестано критикује и доводи у стање бесмисленог правдања пред сваким случајним пролазником због свих постигнутих успеха које је принео и тако (уз подршку својих сарадника и помоћника) заувек поклонио свом родном граду.  

И важно је схватити зашто се овде успех не опрашта, ако је прави и трајни, јер овде ништа није случајно. А посебно напади на сваког ко покуша да подигне увис полупуну чашу (рецимо ”Минакве”) и задовољно и поштено је испије до краја (без мерења колико је у њој ”недостајало течности до врха”).

Овај систем мишљења и понашања већ унапред осуђује сваког ко се само усуди да похвали све оно очигледно добро, лепо и свима корисно. Уз прогодни репертоар увреда и искривљавања реалности као неизбежну последицу. 

Ја као доскорашњи Београђанин могу да објективно и поштено опишем све оно добро што сам овде видео, прошао и проживео. ”Нико није пророк у свом селу”, па тако ни ја (у мом родном граду на ушћу Саве у Дунав).

Али зато и те како могу да овде будем објективан и, све чешће, задивљен сачуваним духом мог новог завичаја, који је, ето, за Српску Нову годину, дословно подигао читав уметнички свет ”старог континента” на ноге - својим величанственим уметничким (у режији генијалног Драгана Живадинова, оснивача словеначког ”Гледалишча Сестер Сципион Нашице”) прологом овој години у којој је Нови Сад стварна ”културна престоница Европе”.

И никада се нећу устезати да кажем своју реч на ову вечно актуелну тему ОНОГ ШТО СЕ СТВАРНО ДОГАЂА У ГРАДУ, док се, истовремено, ситничави критизери даноноћно сладе завидљивим грицкањем по свему што се овде сагради, постави и засади.

Па, ком’ опанци, ком’ обојци!       

Драгослав Бокан