Znamenite novosadske porodice - Kapamadžija: Od trgovaca do vrhunskih lekara

Među njima je i porodica, ne baš tako čestog prezimena - Kapamadžija, čiji članovi su iako „svega“ stotinu godina prisutni u Srpskoj Atini, u životu grada i na polju medicine ostvarili zavidne rezultate.

Porodica Kapamadžija doselila se u Novi Sad iz Pančeva nekoliko godina posle Prvog svetskog rata. Stevan Kapamadžija (1856–1930), ugledni trgovac koji je poslovao u Pančevu, Temišvaru, Budimpešti, Beču, Rijeci i u Novom Sadu, sa spurugom Ankom imao je petoro dece - kćerku Maru i četiri sina - Kostu, Branka, Vasu i Žarka. Stevan je imao radnju u Zmaj Jovinoj ulici, u lokalu koji je njegov sin Branko posle poklonio crkvi.

- Bila je to velika porodica - priča prof. dr AleksandraKapamadžija, Stevanova praunuka. - Nikola Kapamadžija (1851–1908), pradedin brat, bio je profesor i vlasnik trgovačke škole i internata u Beču. Drugi brat, Đoka, bio je vojnik koji je dogurao do čina pukovnika. Moj deda Žarko, lekar, je pokušavao da sazna nešto više o prošlosti porodice, no nije uspeo zbog uništenih arhiva. Nisam ga nikada pitala odakle potiče naše prezime, ali sam zato našla u Vukovom rečniku da su kapamayije bile zanatlije koje su pravile pokrovce za konje. Od tako velike porodice, malo nas je ostalo. Prezime Kapamadžija još nosi jedino rođak Vladimir i njegova supruga Valika. Ono, nažalost, nestaje, i zato sam, kada sam se udavala, uz muževljev pristanak zadržala svoje prezime. On se saglasio sa tim da treba da ga sačuvamo, tako da smo ga dali i našem sinu, inače bi se ugasilo.

Jedan od najistaknutijih članova porodice je dr Žarko Kapamadžija (1895–1979), lekar oftalmolog, sanitetski potpukovnik. Medicinu je studirao u Pragu i specijalizirao oftalmologiju. Čak je neko vreme bio asistent na tamošnjem Medicinskom fakultetu. Nekoliko godina posle Prvog svetskog rata u Novom Sadu je otvorio privatnu ordinaciju, koja se nalazila u Grčkoškolskoj 6, a potom u Njegoševoj 16, da bi posle radio i u poliklinici Ureda za socijalno osiguranje.

Bio je sokolski radnik, rotarijanac i amaterski se bavio fotografijom. Žarko je sa suprugom i sinom izbegao smrt u Novosadskoj raciji zahvaljujući jednom domaćem Mađaru, ali je zato njegov brat Vasa sa ženom Sofijom i decom Stevanom i Zagorkom, ubijen u tom bestijalnom krvavom piru mađarskih fašista 1942. Posle rata Žarko je bio, izvesno vreme, šef lekarsko-letačke komisije Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, a kasnije je, na sopstveni zahtev, premešten u Vojnu bolnicu u Petrovaradinu, gde je bio načelnik Očnog odeljenja i penzionisan u činu potpukovnika.

- Dedu sam obožavala - kaže Aleksandra. - Uvek mi je pričao zanimljive priče i to u skladu sa mojim uzrastom. Odrasla sam sa bakom, koju sam zvala majkom, i dedom u salonskom stanu u Zmaj Jovinoj 22 , gde je sada Sterijino pozorje. Stan je bio ogroman, a meni je sve u njemu kao detetu bilo vrlo zanimljivo, i izgledalo kao u bajci. Deda me je zabavljao, majka je pokušavala da me nauči da sviram klavir, ali nije baš puno postigla, znala sam ponešto da odsviram.

Dr Aleksandra kaže da joj je deda bio ponosan što je pošla njegovim stopama i upisala medicinu. No, nije dočekao i da je završi jer je još na njenoj prvoj godini studija oboleo i brzo umro, u 83. godini.

-Majka je još dugo živela posle njega. Ona i deda su se jako voleli. Nikad nisam čula da su povisili ton jedno na drugo. Svaki dan posle ručka bi legli da se odmaraju i posle toga su ređali pasijans. Jedno ređa, a drugo kibicuje. Bilo je i drugih rituala. Deda je subotom išao na pijacu u nabavku. Poznavao je mnogo ljudi i voleo da sa njima priča pa je kasno stizao kući, gde ga je majka s nestrpljenjem čekala da počne sa pripremom ručka - napominje Aleksandra.

Aleksandrina baka Darinka Beba Kapamadžija (1905 –1994) bila je koncertna i radio pevačica. Završivši gimnaziju u Novom Sadu, počela je da uči pevanje kod čuvene Nadežde Arhipove. Pevala je od 1931. do 1941. na Radio Beogradu i u horu Ženskog muzičkog udruženja pod dirigentskom upravom Svetolika Pašćana Kojanova. Snimila je dve ploče za kompaniju His Masters Voice u Budimpešti (1940). Na radiju je nastupala i posle rata – na Radio Beogradu, kao i na Radio Novom Sadu, u kom je od 1949. do 1955. bila muzički urednik. Pevala je na srpskom, ruskom, francuskom, italijanskom, nemačkom i engleskom jeziku. Žarko i Darinka imali su sina Borislava (1927-2006).

- Otac mi je bio neuropsihijatar i profesor na Medicinskom fakultetu - kaže Aleksandra. - Veoma je voleo svoj posao, ali kada je trebalo da upiše fakultet, dvoumio se između medicine i glume. Voleo je slike i slikarstvo. I Dunav. Gotovo svake godine bi „osvanuo“ u „Dnevniku“ kao prvi kupač na Štrandu, još u maju, nekada i pre otvaranja. Preneo je na mene ljubav i prema likovnoj umetnosti, i prema Dunavu. Svake nedelje smo mama, on i ja odlazili na Tvrđavu. Prvo bismo posetili Prirodnjački muzej, otišli zatim na ručak i završili u nekom od ateljea na Tvrđavi. Ostao mi je duboko urezan u sećanju kolorit na slikarskim platnima i miris uljanih boja. Bavio se sudskom medicinom i veštačenjem, najčešće ubistava. Napisao je više knjiga, između ostalog „Sto ubistava“. Bio je i privremeni savetnik Svetske zdravstvene organizacije (SZO) za samoubistva i načelnik Odeljenja za bolesti zavisnosti. Bio je čest gost kod Tanje Vojtehovski u televizijskim emisijama, ali i kod drugih novinara, jer je ono čime se bavio pobuđivalo interesovanje javnosti.

U medicinskim krugovima Borislava smatraju utemeljivačem sudske psihijatrije koji je uveo savremeni način sudsko-psihijatrijskog veštačenja. Formirao je službu za lečenje alkoholičara, koja se razvila u posebno odeljenje. Ostalo je zabeleženo u medicinskim analima da je uživao veliki ugled kolega. Po Aleksandrinim rečima, studenti su voleli njegova predavanja, ali su bežali od njega na ispitima.

Aleksandra je nastavila lekarsku tradiciju u porodici. Završila je Medicinski fakultet u Novom Sadu (1985), u kom živi sa suprugom i sinom.

- I ja sam imala dilemu kada je trebalo upisati fakultet - kaže ona. - Kolebala sam se između matematike, psihologije i medicine, ali sam odabrala lekarsku profesiju. Radila sam na Klinici za ginekologiju i akušterstvo do 2014. Bila redovni profesor na Medicinskom fakultetu, držala nastavu studentima na srpskom i na engleskom jeziku. Volela sam studente i dobijala pohvale kao jedan od omiljenih asistenata i profesora. Bila sam mentor specijalizantima iz ginekologije i akušerstva i studentima kod izrade studentskih, diplomskih, magistarskih radova i doktorata. Sarađivala sam sa SZO na projektu ispitivanja prekida trudnoće lekovima. Bila jedan od glavnih organizatora projekta „Zdravstveno vaspitanje o reproduktivnom zdravlju“ koje se sprovodilo tokom tri godine u 72 srednje škole u Vojvodini. Nekoliko godina sam bila i načelnik Odeljenja za planiranje porodice na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Novom Sadu...U jednom trenutku sam odlučila da se povučem u mirnije vode i od tada sam u Poliklinici „Marić“.

Zorica Milosavljević