NJEGOVE BUNDE OD PLEMENITOG KRZNA TRAJU DECENIJAMA ŠIROM SVETA Ivan Živanović iz ljubavi izučio zanat, a ovo su tajne njegovog uspeha

U izboru su predmeti od plemenitog krzna i kože – duge i kratke bunde, prsluke, šubare, kragne, kožne jakne od montone... Od krzna prave i presvlake za sedišta automobila, prekrivače za spavanje, odela, kao što su pantalone i jakne, čak i papuče.
Svako bi očekivao da je reč o nastavku porodične tradicije, znanju stečenom u školi i slično, međutim priča Ivana Živanovića o početku bavljenja ovim zanatom malo je neuobičajena.
- Trebalo je da studiram režiju, bio sam u Pragu i Varšavi na snimanju i shvatio da je sve drugačije od onoga šta sam zamislio – seća se Živanović. – Slučajno sam tamo video krzno i shvatio da je to veoma lep posao. Odustao sam od režije i otišao u Frankfurt, gde sam završio zanat i počeo da radim.

Krznara „Živanović“ je u nekadašnjoj Jugoslaviji, od Slovenije, preko Hrvatske, do Bosne i Srbije,  u 15 najvećih gradova držala lanac salona. Ivan Živanović posećuje sve sajmove, dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su Gran pri i četiri „Oskara“. Gde god se pojavio, osvojio je zlato.
Ne krije ni to u čemu je lepota bavljenja ovim poslom.
- Lepota je kad vidite nasmejanu ženu, a ona može biti nasmejana samo kad je zadovoljna, kad joj nešto napravite – otkriva iskusni majstor svog zanata. – Po izrazu lica se odmah vidi da li je čovek zadovoljan . Njena sreća – to je lepota.

Dok bude žena, biće i krzna, smatra Živanović, mada, kako kaže, sada i za muškarce pravi jakne i prsluke.
- Kod mene se elita i oblači – ističe Ivan. - „Bijelo dugme“ sam oblačio, Željko Bebek 30 godina nosi jaknu koju sam ja pravio. Hari Mata Hari, Vesna Karadžić, Jadranka Šešeljeva, dolazili su kod mene i Titovi sinovi. Takođe, dolazili su i uz Ujedinjenih nacija. Radio sam za „Kristiana Diora“, „Graciju“, osam godina za Grke, za „Nikolas“ sam 15 godina radio celu konfekciju...
Kad je reč o mladima, nije sigurno ko bi posao mogao da nasledi.
- Sin je otišao na drugu stranu, izvrstan je kuvar, videćemo još za šta će se opredeliti. Mladi sada neće da rade, više vole kompjutere i telefone, tako da će teško da bude u budućnosti za ovaj posao – smatra Ivan Živanović. – Imam radnike koje sam naučio zanatu i koji sa mnom rade 30 godina, ali mislim da niko neće nastavljati posao. Treba tu znati najmanje tri jezika, da poznaješ zemlje i gde koje životinje žive, nađeš krzno koje ti odgovara i u kojoj zemlji, imati kontakt s velikim brojem ljudi... Kad sam počinjao, bilo je veoma teško, ali ja sam imao veliku volju, ljubav prema poslu i u tom slučaju ne može da ne bude uspešno. Ako voliš da radiš, nemaš slobodno vreme, nego radiš i gotovo.

Sve šta čovek hoće da radi, mora najpre da voli, smatra Živanović.
- Ako ne voli, nema uspeha, neće ni biti poznat. Mene zovu ljudi iz cele bivše Jugoslavije i šire, moje bunde se nose po celom svetu. Tokom 44 godine bilo je možda tri-četiri slučaja da ljudi nisu bili zadovoljni. Baš sam danas razmišljao, koliko sam toga napravio, u celu Knez Mihailovu ulicu ne bi moglo da stane – zaključuje Ivan Živanović.
B. Pavković

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.