Priča Udruženja turističkih vodiča Novog Sada o Ketrin Mekfejl

Međutim, u svom tom sivilu i beznađu, bilo je ljudi koji su svojom odvažnošću, hrabrošću i nesebičnošću vraćali veru u ljudskost. Ovo je priča o jednoj takvoj ličnosti – dr Ketrin Mekfejl – tako ove nedelje za “Dnevnik” započinje priču članica Udruženja turističkih vodiča Novog Sada (UTVNS) Milena Katić.

Ona govori o hrabrosti, životu i dostignućima dr Ketrin Mekfejl, opisujući kako je krajem 19 veka položaj žena širom Evrope, uz izvesne lokalne nijanse, bio veoma sličan, te kako je ženi prvenstveno bilo mesto u kući, uz supruga i decu. Milena Katić navodi kako se tada bavljenje bilo kakvim poslom van porodičnog kruga smatralo neprimerenim, ali da se ipak postepeno povećavao broj onih koje nisu pristajale da im duboko ukorenjene konvencije uređuju život i dodaje kako je upravo takva i junakinja ove priče.

Ketrin Mekfejl rođena je u Glazgovu 1887. godine, u uglednoj porodici. Njen otac i stričevi bili su lekari, što je predodredilo njeno interesovanje za medicinu, ističe Milena Katić.

Međutim, dodaje naša sagovornica, kad je izrazila želju da studira, naišla je na očevo protivljenje.

To je bila samo prva u nizu prepreka koje je morala da savlada u svom više nego burnom životu, zaključuje Katićeva.

Ona otkriva kako se Ketrin Mekfejl na samom početku Prvog svetskog rata, kao svršeni lekar, prijavila Ministarstvu vojnom i Crvenom krstu, koji su je odbili, jer nisu primali žene lekare u službu.

Tada se obratila, a kome drugo do još jednoj ženi, dr Elsi Inglis, koja je organizovala dobrovoljne sanitetske jedinice sačinjene od žena, opisuje naša sagovornica.

Kako dodaje, nakon što je i dr Inglis odbilo britansko ministarstvo, svoju pomoć nudi saveznicima – Francuskoj, Belgiji, Rusiji i Srbiji – koji tu pomoć oberučke prihvataju.

Tako je 1915. godine dr Ketrin Mekfejl stigla u ratom i epidemijom razorenu Srbiju, kaže Katićeva.

“Ja, stvarno, jedva da sam znala gde je Srbija, ali iz onoga što sam pročitala, znala sam da im je veoma teško“. Tako je dr Mekfejl opisala mnogo godina kasnije svoj prvi dolazak u Srbiju. Došla je u jednom od najtežih perioda srpske istorije.

Prema rečima Milene Katić, posle velikih gubitaka pretrpljenih u balkanskim ratovima i jesenjoj ofanzivi Austrougarske, usledila je epidemija pegavog tifusa, koja je odnela više života nego neprijateljsko oružje. Ona navodi kako se Ketrin Mekfejl tada, zajedno sa osobljem bolnica u Kragujevcu i Beogradu, junački borila protiv pošasti koja je pretila da potpuno uništi zemlju i dodaje kako se baš tada, kada se borba uspešno privodila kraju, Ketrin Mekfejl teško razbolela od tifusne groznice, od koje se jedva oporavila i čije posledice je osećala do kraja života.

Ona je tada otišla na kratko kući u Škotsku, kako bi ozdravila i što pre se vratila u Srbiju, napominje Milena Katić.

Kako dodaje, boravak kod kuće je iskoristila kako bi prikupljala pomoć za Srbiju.

Nije sedela skrštenih ruku. Čim se dovoljno oporavila, otišla je u Francusku, a na proleće 1917. godine je već bila na Solunskom frontu. Ali, ni to nije bilo dovoljno ovoj hrabroj ženi: izdejstvovala je nabavku pokretne ambulante, kako bi mogla obilaziti ljude u selima na jugu Makedonije, koji nisu imali pristup bolnicama. Ipak, nije dočekala proboj fronta, jer se zbog bolesti oca ponovo vratila kući. Bilo je pitanje vremena kada će se opet vratiti, kaže naša sagovornica.

Početkom 1919. godine već je bila u Beogradu, gde je, kako Milena Katić opisuje, uprla sve svoje snage da otvori prvu dečiju bolnicu u našoj zemlji. Ona navodi kako je, osim lekarskog posla, s obzirom na to da je Ketrin Mekfejl  bila jedini doktor, morala da obezbedi i izdržavanje bolnice, koje nije bilo jeftino. Milena Katić otkriva kako je bolnica funkcionisala isključivo zahvaljujući donacijama i pomoći koja je, prvenstveno zbog njenog ugleda, stizala sa različitih strana. I pored svih napora, naša sagovornica ističe kako je sve teže bilo obezbediti sredstva za održavanje ove ustanove, te početkom 30-ih godina Ketrin počinje da razmatra mogućnost otvaranja nove bolnice, negde u unutrašnjosti, gde bi troškovi bili manji i dodaje kako je izbor pao na Sremsku Kamenicu.

Kamenica joj nije bila nepoznata; tu je još od ranije imala kuću za odmor, a 1933. godine je kupila plac na brdu Čardak u Sremskoj Kamenici, naglašava Milena Katić.

Izabrala je, dodaje, mesto okupano suncem i sa dovoljnim strujanjem svežeg vazduha, koji su bili neophodni za lečenje od tuberkuloze u vremenu pre pojave antibiotika.

Za samo godinu dana podigla je bolnicu za lečenje dece od tuberkuloze zglobova i kostiju. Reč je o oboljenju koje se nije tretiralo u redovnim bolnicama, jer je lečenje predstavljalo dugotrajan proces. Ukoliko ne bi bilo lečeno, kod dece je izazivalo doživotni invaliditet, objašnjava Milena Katić.

Prema njenim rečima, u bolnici dr Mekfejl, deci je bio obezbeđen dobar smeštaj, hrana i mirovanje; redovno su bili izlagani suncu i vetru tako što su iznošeni na terase koje okružuju bolnicu. Pošto su deca duže morala boraviti u bolnici, dr Mekfejl je organizovala nastavu za osnovce i zabavište za najmlađe, kao i različite umetničke radionice. Naša sagovornica navodi kako su, iako je reč o privatnoj bolnici, deca iz siromašnih porodica bila lečena besplatno, te kako je do početka Drugog svetskog rata kroz bolnicu prošlo više od hiljadu dece.

Početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji značio je kraj rada bolnice, a dr Ketrin ili Katarina, kako su je zvali mali pacijenti, otišla je u Škotsku, kaže Milena Katić.

Čim su joj, dodaje naša sagovornica, prilike dozvolile, vratila se u Jugoslaviju.

Svoju bolnicu zatekla je opljačkanu i opustošenu. Ali, zatekla je potpuno drugačije društvo od onog koje je ostavila 1941. godine. Nove vlasti dozvolile su joj da obnovi rad svoje ustanove, ali u ophođenju sa njom nije bilo one predusretljivosti. Zavladalo je nepoverenje i sumnja, jer, ipak, dolazi iz kapitalističke države. I pored svih prepreka, uspela je da obnovi rad bolnice. Ali, samo za kratko vreme, kaže Milena Katić.

Kako dalje navodi, 1947. godine bolnica je nacionalizovana, jer, kako kaže, privatna svojina nije bila dozvoljena.

Posle 25 godina koje je posvetila našoj zemlji, dr Ketrin Mekfejl ostala je bez svega: bolnice, kuće, imanja; oduzeto joj je ono što joj je najviše značilo – mogućnost da bolnog leči, ističe Milena Katić.

Kako dodaje, u rodnu Škotsku iz svoje „druge domovine“ ponela je jedan ćilim, tri bosanske stolice i dve bakarne tacne!

U Jugoslaviju je došla još jednom, 1954. godine, prilikom obeležavanja 20 godina od osnivanja dečije bolnice u Sremskoj Kamenici. Postala je počasna građanka Sremske Kamenice i doživotni predsednik Crvenog krsta ovog mesta. Državno odlikovanje je odbila, kaže naša sagovornica.

Dr Ketrin Mekfejl je umrla u Sent Endruzu 1974. godine, a za svoj požrtvovani rad odlikovana je Ordenima Svetog Save III, IV i V stepena, kao i Ordenom britanske imperije. Milena Katić opisuje kako je u dvorištu bolnice, koju je podigla, postavljen spomenik sa njenim likom.

Ulica u Sremskoj Kamenici, u kojoj je smeštena bolnica, nosi ime ove istinske heroine – žene koja je pokazala da se i u najtežim vremenima može i mora biti čovek, zaključuje Milena Katić.

K. Ivković Ivandekić