Прича Удружења туристичких водича Новог Сада о Кетрин Мекфејл

Међутим, у свом том сивилу и безнађу, било је људи који су својом одважношћу, храброшћу и несебичношћу враћали веру у људскост. Ово је прича о једној таквој личности – др Кетрин Мекфејл – тако ове недеље за “Дневник” започиње причу чланица Удружења туристичких водича Новог Сада (УТВНС) Милена Катић.

Она говори о храбрости, животу и достигнућима др Кетрин Мекфејл, описујући како је крајем 19 века положај жена широм Европе, уз извесне локалне нијансе, био веома сличан, те како је жени првенствено било место у кући, уз супруга и децу. Милена Катић наводи како се тада бављење било каквим послом ван породичног круга сматрало непримереним, али да се ипак постепено повећавао број оних које нису пристајале да им дубоко укорењене конвенције уређују живот и додаје како је управо таква и јунакиња ове приче.

Кетрин Мекфејл рођена је у Глазгову 1887. године, у угледној породици. Њен отац и стричеви били су лекари, што је предодредило њено интересовање за медицину, истиче Милена Катић.

Међутим, додаје наша саговорница, кад је изразила жељу да студира, наишла је на очево противљење.

То је била само прва у низу препрека које је морала да савлада у свом више него бурном животу, закључује Катићева.

Она открива како се Кетрин Мекфејл на самом почетку Првог светског рата, као свршени лекар, пријавила Министарству војном и Црвеном крсту, који су је одбили, јер нису примали жене лекаре у службу.

Тада се обратила, а коме друго до још једној жени, др Елси Инглис, која је организовала добровољне санитетске јединице сачињене од жена, описује наша саговорница.

Како додаје, након што је и др Инглис одбило британско министарство, своју помоћ нуди савезницима – Француској, Белгији, Русији и Србији – који ту помоћ оберучке прихватају.

Тако је 1915. године др Кетрин Мекфејл стигла у ратом и епидемијом разорену Србију, каже Катићева.

“Ја, стварно, једва да сам знала где је Србија, али из онога што сам прочитала, знала сам да им је веома тешко“. Тако је др Мекфејл описала много година касније свој први долазак у Србију. Дошла је у једном од најтежих периода српске историје.

Према речима Милене Катић, после великих губитака претрпљених у балканским ратовима и јесењој офанзиви Аустроугарске, уследила је епидемија пегавог тифуса, која је однела више живота него непријатељско оружје. Она наводи како се Кетрин Мекфејл тада, заједно са особљем болница у Крагујевцу и Београду, јуначки борила против пошасти која је претила да потпуно уништи земљу и додаје како се баш тада, када се борба успешно приводила крају, Кетрин Мекфејл тешко разболела од тифусне грознице, од које се једва опоравила и чије последице је осећала до краја живота.

Она је тада отишла на кратко кући у Шкотску, како би оздравила и што пре се вратила у Србију, напомиње Милена Катић.

Како додаје, боравак код куће је искористила како би прикупљала помоћ за Србију.

Није седела скрштених руку. Чим се довољно опоравила, отишла је у Француску, а на пролеће 1917. године је већ била на Солунском фронту. Али, ни то није било довољно овој храброј жени: издејствовала је набавку покретне амбуланте, како би могла обилазити људе у селима на југу Македоније, који нису имали приступ болницама. Ипак, није дочекала пробој фронта, јер се због болести оца поново вратила кући. Било је питање времена када ће се опет вратити, каже наша саговорница.

Почетком 1919. године већ је била у Београду, где је, како Милена Катић описује, упрла све своје снаге да отвори прву дечију болницу у нашој земљи. Она наводи како је, осим лекарског посла, с обзиром на то да је Кетрин Мекфејл  била једини доктор, морала да обезбеди и издржавање болнице, које није било јефтино. Милена Катић открива како је болница функционисала искључиво захваљујући донацијама и помоћи која је, првенствено због њеног угледа, стизала са различитих страна. И поред свих напора, наша саговорница истиче како је све теже било обезбедити средства за одржавање ове установе, те почетком 30-их година Кетрин почиње да разматра могућност отварања нове болнице, негде у унутрашњости, где би трошкови били мањи и додаје како је избор пао на Сремску Каменицу.

Каменица јој није била непозната; ту је још од раније имала кућу за одмор, а 1933. године је купила плац на брду Чардак у Сремској Каменици, наглашава Милена Катић.

Изабрала је, додаје, место окупано сунцем и са довољним струјањем свежег ваздуха, који су били неопходни за лечење од туберкулозе у времену пре појаве антибиотика.

За само годину дана подигла је болницу за лечење деце од туберкулозе зглобова и костију. Реч је о обољењу које се није третирало у редовним болницама, јер је лечење представљало дуготрајан процес. Уколико не би било лечено, код деце је изазивало доживотни инвалидитет, објашњава Милена Катић.

Према њеним речима, у болници др Мекфејл, деци је био обезбеђен добар смештај, храна и мировање; редовно су били излагани сунцу и ветру тако што су изношени на терасе које окружују болницу. Пошто су деца дуже морала боравити у болници, др Мекфејл је организовала наставу за основце и забавиште за најмлађе, као и различите уметничке радионице. Наша саговорница наводи како су, иако је реч о приватној болници, деца из сиромашних породица била лечена бесплатно, те како је до почетка Другог светског рата кроз болницу прошло више од хиљаду деце.

Почетак Другог светског рата у Југославији значио је крај рада болнице, а др Кетрин или Катарина, како су је звали мали пацијенти, отишла је у Шкотску, каже Милена Катић.

Чим су јој, додаје наша саговорница, прилике дозволиле, вратила се у Југославију.

Своју болницу затекла је опљачкану и опустошену. Али, затекла је потпуно другачије друштво од оног које је оставила 1941. године. Нове власти дозволиле су јој да обнови рад своје установе, али у опхођењу са њом није било оне предусретљивости. Завладало је неповерење и сумња, јер, ипак, долази из капиталистичке државе. И поред свих препрека, успела је да обнови рад болнице. Али, само за кратко време, каже Милена Катић.

Како даље наводи, 1947. године болница је национализована, јер, како каже, приватна својина није била дозвољена.

После 25 година које је посветила нашој земљи, др Кетрин Мекфејл остала је без свега: болнице, куће, имања; одузето јој је оно што јој је највише значило – могућност да болног лечи, истиче Милена Катић.

Како додаје, у родну Шкотску из своје „друге домовине“ понела је један ћилим, три босанске столице и две бакарне тацне!

У Југославију је дошла још једном, 1954. године, приликом обележавања 20 година од оснивања дечије болнице у Сремској Каменици. Постала је почасна грађанка Сремске Каменице и доживотни председник Црвеног крста овог места. Државно одликовање је одбила, каже наша саговорница.

Др Кетрин Мекфејл је умрла у Сент Ендрузу 1974. године, а за свој пожртвовани рад одликована је Орденима Светог Саве ИИИ, ИВ и В степена, као и Орденом британске империје. Милена Катић описује како је у дворишту болнице, коју је подигла, постављен споменик са њеним ликом.

Улица у Сремској Каменици, у којој је смештена болница, носи име ове истинске хероине – жене која је показала да се и у најтежим временима може и мора бити човек, закључује Милена Катић.

К. Ивковић Ивандекић