PRIČA O KNJIGAMA Izgubljeni svetovi

Ovakve stvari se u literaturi mogu odvijati na različite načine, a “najčistije” i najuverljivije je kada je u pitanju (naučna) fantastika, ali i to može da se podeli na više modela. Jedan podrazumeva, jednostavno, radnju izmeštenu na neku već planetu, kao što se to dešava u romanu “Solaris” Stanislava Lema gde stiže junak-astronaut, hitnut sa Zemlje, da bi se tamo bavio fantomima iz sopstvene podsvesti, ili kao u ne tako davno napisanoj i objavljenoj trilogiji “Luna” Ijana Mekdonalda, gde je verodostojno opisan život na Mesecu, sve sa surovim klanovima i dalekom nostalgijom za životom na matičnoj planeti (Zemlja) koja se lagano ali neumitno guši u globalnoj zagađenosti, nedostatku resursa i prevelikoj populaciji.

Drugo model je među modernim autorima naučne fantastike možda još i veći izazov: alternativna stvarnost: šta bi bilo da su se neki od ključnih istorijskih dođaja odvijali na drugačiji način? Možda i najupečatljiviji i najkvalitetniji reprezent ove “potrage za izgubljenim svetovima” je Filip K. Dik sa antologijskim romanom “Čovek u visokom dvorcu”, gde je stvarnost romana prilagoljena novom istorijskom scenariju u kome je polazište da je Drugi svetski rat okončan pobedom Trećeg rajha i potpunim porazom savezničkih snaga. Možda je još lucidniji Dikov roman “Ubik” u kome su detalji maštovitiji, u romanu u kome junak uhvaćen u (ne)zaustavljiv povratak u vremenu leti u mlaznjacima, da bi mu se let okončavao u dvomotorcima sa elisom, a gradovi i hrana, prodavnice i ljudi menjaju se u skladu sa brzinom kojom propada kroz vreme.

Drastičan primer je i “Nebeski strug” Ursule Legvin, u kome junak kroz snove menja stvarnost, pa je svako buđenje  kao noćna mora jer je stvarnost u tolikoj meri promenjena da su izgubljeni junaci iz dojučerašnje stvarnosti izgubljeni zauvek. Majstori-spisatelji epske fantastike, sa svim svojim već po obimu karakterističnim delima koja se prostiru na impozantnom broju stranica koji se meri ne brojkom od par stotina, nego brojevima koji duboko zadiru u hiljade, smeštaju junake, događaje, zaplete i pseudoistoriju u imaginarna, tzv. mitska vremena, a magija i mač deluju i zadaju udarce ne obazirući se na prošlost ili budućnost koja se širi uglavnom nastavljajući beskrajno radnju u onim epskim sagama koje su uspele da zavedu ljubitelje naracije opsesivnom radnjom koja istrajno traži nastavak priče, baš kao što to čine i tv serije u kojima junaci bivaju “lostirani” (pojam izmišljen za potrebe ovog teksta, napravljen po imenu jednog od takvih produkta, serije “Lost”). Mitski svetovi (i mitska vremena) su nezaobilazni i u tzv. oficijelnoj književnosti, pa su tako nastali i visokokvalitetni tomovi Tolkinovog “Gospodara prestenova”, ali i u delima naših savremenika (prošle godine objavljeni roman Ilije Bakića “Kraut ili saće”). 

Čitav niz autora – romana ostali su zapamćeni kao priče koje vode u paralelne svetove: treba li uopšte i pominjati magiju imaginacije u “Čarobnjaku iz Oza” Frenka Bauma, “Alisi u zemlji iza ogledala” Luisa Kerola, “Putovanja u središte Zemlje” Žila Verna, ili franšize o Narniji K.S.Luisa gde se vrata za izgubljeni svet kriju u ormanu. Pa, čarobnjački svet Džoan Ruling u knjigama o Hariju Poteru: u Hogvorts se stiže se kroz dimenzionalnu barijeru zida na železničkoj stanici, a prostorno-dimenzionalo-vremenski ključevi za prenos putem portala razbacani su diljem priznate stvarnosti (stare cipele i sl). I Stiven King, vešti majstor ne samo horora i radnju ume da smestiu svetove izgubljene u paralelnoj stvarnosti (“Mračna kula”, “Talisman”).

Ipak, budimo realni: je li zaista nužno da stvari imenujemo tako doslovno i bukvalno da bismo pojasnili fenomen izgubljenih svetova i junaka, izgubljenog vremena? Zar nisu već izgubljeni junaci što žive u izgubljenim svetovima (i izgubljeni u vremenu) već samim tim što su smešteni u knjige i svih ostalih pisaca bez obzira kakvoj stvarnosti i kakvom “naznačenom” vremenu pripadali? Zar Kafkini junaci egzistiraju u realnom svetu, zar su protagonisti “Smrti u Veneciji” Tomasa Mana ukotvljeni u “pravoj” Veneciji, zar je situacija u kojoj Prustov junak pokušava da pronađe vreme stvarna? Ukoliko čitaoci žele da pronađu izgubljene svetove, moraju da zažmure na jedno oko, moraju da (po)veruju piscu i tako će pronaći i spostvene isgubljene svetove, sačuvati sopstveno vreme koje lagano ističe. Ili je već isteklo.  

Đorđe Pisarev