ПРИЧА О КЊИГАМА Изгубљени светови

Овакве ствари се у литератури могу одвијати на различите начине, а “најчистије” и најуверљивије је када је у питању (научна) фантастика, али и то може да се подели на више модела. Један подразумева, једноставно, радњу измештену на неку већ планету, као што се то дешава у роману “Соларис” Станислава Лема где стиже јунак-астронаут, хитнут са Земље, да би се тамо бавио фантомима из сопствене подсвести, или као у не тако давно написаној и објављеној трилогији “Луна” Ијана Мекдоналда, где је веродостојно описан живот на Месецу, све са суровим клановима и далеком носталгијом за животом на матичној планети (Земља) која се лагано али неумитно гуши у глобалној загађености, недостатку ресурса и превеликој популацији.

Друго модел је међу модерним ауторима научне фантастике можда још и већи изазов: алтернативна стварност: шта би било да су се неки од кључних историјских дођаја одвијали на другачији начин? Можда и најупечатљивији и најквалитетнији репрезент ове “потраге за изгубљеним световима” је Филип К. Дик са антологијским романом “Човек у високом дворцу”, где је стварност романа прилагољена новом историјском сценарију у коме је полазиште да је Други светски рат окончан победом Трећег рајха и потпуним поразом савезничких снага. Можда је још луциднији Диков роман “Убик” у коме су детаљи маштовитији, у роману у коме јунак ухваћен у (не)заустављив повратак у времену лети у млазњацима, да би му се лет окончавао у двомоторцима са елисом, а градови и храна, продавнице и људи мењају се у складу са брзином којом пропада кроз време.

Драстичан пример је и “Небески струг” Урсуле Легвин, у коме јунак кроз снове мења стварност, па је свако буђење  као ноћна мора јер је стварност у толикој мери промењена да су изгубљени јунаци из дојучерашње стварности изгубљени заувек. Мајстори-списатељи епске фантастике, са свим својим већ по обиму карактеристичним делима која се простиру на импозантном броју страница који се мери не бројком од пар стотина, него бројевима који дубоко задиру у хиљаде, смештају јунаке, догађаје, заплете и псеудоисторију у имагинарна, тзв. митска времена, а магија и мач делују и задају ударце не обазирући се на прошлост или будућност која се шири углавном настављајући бескрајно радњу у оним епским сагама које су успеле да заведу љубитеље нарације опсесивном радњом која истрајно тражи наставак приче, баш као што то чине и тв серије у којима јунаци бивају “лостирани” (појам измишљен за потребе овог текста, направљен по имену једног од таквих продукта, серије “Лост”). Митски светови (и митска времена) су незаобилазни и у тзв. официјелној књижевности, па су тако настали и висококвалитетни томови Толкиновог “Господара престенова”, али и у делима наших савременика (прошле године објављени роман Илије Бакића “Краут или саће”). 

Читав низ аутора – романа остали су запамћени као приче које воде у паралелне светове: треба ли уопште и помињати магију имагинације у “Чаробњаку из Оза” Френка Баума, “Алиси у земљи иза огледала” Луиса Керола, “Путовања у средиште Земље” Жила Верна, или франшизе о Нарнији К.С.Луиса где се врата за изгубљени свет крију у орману. Па, чаробњачки свет Џоан Рулинг у књигама о Харију Потеру: у Хогвортс се стиже се кроз димензионалну баријеру зида на железничкој станици, а просторно-димензионало-временски кључеви за пренос путем портала разбацани су диљем признате стварности (старе ципеле и сл). И Стивен Кинг, вешти мајстор не само хорора и радњу уме да сместиу светове изгубљене у паралелној стварности (“Мрачна кула”, “Талисман”).

Ипак, будимо реални: је ли заиста нужно да ствари именујемо тако дословно и буквално да бисмо појаснили феномен изгубљених светова и јунака, изгубљеног времена? Зар нису већ изгубљени јунаци што живе у изгубљеним световима (и изгубљени у времену) већ самим тим што су смештени у књиге и свих осталих писаца без обзира каквој стварности и каквом “назначеном” времену припадали? Зар Кафкини јунаци егзистирају у реалном свету, зар су протагонисти “Смрти у Венецији” Томаса Мана укотвљени у “правој” Венецији, зар је ситуација у којој Прустов јунак покушава да пронађе време стварна? Уколико читаоци желе да пронађу изгубљене светове, морају да зажмуре на једно око, морају да (по)верују писцу и тако ће пронаћи и споствене исгубљене светове, сачувати сопствено време које лагано истиче. Или је већ истекло.  

Ђорђе Писарев