PRIČA O KNJIGAMA Od jezivih bajki do (Kingovih) dečaka - biciklista

Klinci iz predgrađa malih američkih gradova voze svoje bicikle – imali smo baš takvu “malu bandu” veselnika u Netfliksovoj seriji “Stranger things”, a uskoro se smrznemo od straha kada užasno stvorenje iz frojdovskih noćnih mora počne da ubija, “isijavajući” kingovsku jezu (serija i jeste svojevrsni omaž pripovedanju Stivena Kinga). Glavni junaci ovih zavodljivih horora uglavnom su klinci, a možda najčuveniji egzemplar je klovn koji od zabavnog, postaje užasavajuće stvorenje koje donosi praiskonski strah. Fenomen nije nov, on je gotovo arhetipski kada je u pitanju odrastanje i sazrevanje dece u “modernijim” vremenima. Šta su nam, uostalom,  govorile bajke Andersona, Peroa, braće Grim? 

“Sada će neko umreti“, prošapta devojčica reči koje je često slušala od svoje dobre bake dok je ona još bila živa. „Kad god padne neka zvezda“, govorila je baka, „jedna duša otići će sa ovog sveta!“ Svud naokolo vladala je tama i stud, kazuje se u “Devojčici sa šibicama”.

A tek “Ivica i Marica”: Kad je veštica odlučila da je Ivica dovoljno debeo kako bi od njega bio jedan lep ručak, založila je rernu u kojoj će ga ispeći. Marica na prevaru dovede vešticu i natera je da ona uđe u rernu. Kad je veštica bila cela u rerni, Marica hitro zatvori vratašca i zabravi ih, oslobodi brata te zajedno pobegoše, a veštica je ostala da gori u rerni!

Crvenkapa? Dok je brala cveće, vuk je požurio do bakine kuće i pojeo je. Kada Crvenkapa stigne, vuk je takođe pojede (u Peroovoj verziji, ovo je čak kraj!). Lovac je došao i prerezao vuku trbuh. Zatim je stavio kamenje u telo vuka kako bi ga ubio. Ajme! Zamenite imena i zamislite ovakav siže u realnom vremenu sa “običnim” junacima. Čist krvavi horor, žešći nego što nudi TV serijal o  forenzičaru Deksteru Morganu, a kamoli Entoni Hopkins tumačeći Hanibala Lektera,  opsesivno gladnog ljudskog mesa. A Gerda i Kaj... “Kada komadić magičnog ogledala, nošen pahuljom, upadne u Kajevo srce i oči, on postaje surov i agresivan. Uništava baštu, ismejava baku, a do Gerde mu više nije stalo. Sada mu se svi čine podli i ružni. Tako on završava u pratnji Snežne kraljice, koja mu daje dva poljupca: jedan da utrne od hladnoće, a drugi da ga natera da zaboravi Gerdu. Treći poljubac bi ga ubio”. Prvo nas uvedu u priču i nateraju da zavolimo olovnog vojnika i igračku - balerinu, a onda dečak baca olovnog vojnika u vatru, a za njim ubrzo ode i balerina: bajka se završava tako da je sledeći dan kada je služavka čistila pepeo našla dva mala srca; Romeo i Julija i slične “priče za odrasle” sitna su igra u odnosu na ovakve tragedije, ispričane “za decu”. (U jednoj od verzija Pepeljuge zla maćeha sopstvenoj kćerki seče stopalo da bi ova mogla da obuje cipelicu!)

Tvorac “Sendmena” i paralelnog podzemnog Londona  u “Nikadođiji” Nil Gejmen je za „Gardijan“ govorio o liku iz svojih dela za koga smatra da je “najstrašniji”. Reč je o Drugoj majci, opakom liku iz novele “Koralina”, objavljene 2002. godine. 

- Napravio sam mnogo užasnih stvari u svojim knjigama... Ali, za mene, najužasnija je Druga majka iz “Koraline”. Ona je u potpunosti zastrašujuća – kaže Gejmen. - Postoje pojedini strašni likovi koje sam napravio, kao što su gospodin Krup i gospodin Vandemar u “Nikodođiji”, koji su zastrašujući, ali zabavni. Ursula Monkton u “Okeanu na kraju puteljka” je jeziva, ali izaziva sažaljenje.

Gejmen kaže da se nije uplašio dok je pisao “Koralinu”, jezivu povest o junakinji sa dugmadima umesto očiju – ona i Koralini hoće da oči izvadi i zašije dugmad! - priznaje da mu je bilo potrebno vreme da ubedi ljude da je to knjiga za decu. Prema Gejmenovom mišljenju, iskonski strahovi su oni koje nosimo iz detinjstva. Izgleda da se piscima čini da je sve to više iracionalno, možda i nedovoljno ubedljivo. Pa da to malo pojačamo, učinimo autentičnijim? Što da ne, na knjigama još uvek, fala bogu, ne mora da piše kojem su uzrastu namenjene, a čitalačko zadovoljstvo, priznajmo, teško postići samo sa pastoralnim slikama tipa “al je lep, ovaj svet”.  

Đorđe Pisarev