KAD JE BAL, NEK JE POD MASKAMA Raskošne svečanosti u Novom Sadu za koje se davao i poslednji dinar
Mada se otmene igranke u svečanom ruhu i danas povremeno priređuju, reklo bi se da nemaju značaj kakav su uživale od druge polovine 18. veka, kada je moda balova zakoračila u vojvođansku prestonicu, pa sve do Drugog svetskog rata.
Prva „in” mesta za krem tadašnjeg društva bila su „Turski han”, „Zeleni venac”, „Kod tri krune”, a početkom 19. veka druge gostionice sa dvoranama pogodnim za priredbe: „Kod fazana”, koja je nedavno ponovo otvorena nakon 145 godina, zatim „Bela lađa”, „Kod kamile”, „Ugarska kraljica”...
Balovi su održavani upravo u ovom periodu godine, tačnije posle Božića pa do početka velikog uskršnjeg posta, a prihod je često prosleđivan u humanitarne svrhe. Po jedan u sezoni bio je namenjen vojnicima u bolnici na Petrovaradinskoj tvrđavi i ranjenicima iz bitaka Habzburške monarhije, a sporadično se prikupljao novac i za ustanove kulture.
Godine 1844. na red je došla Srpska čitaonica, a bal, organizovan radi nje, ostaće upamćen kao jedan od najlepših.
Za tu priliku, dvorana u gradskom strelištu osvetljena je brojnim kandilima i ukrašena cvećem da bi i „vile zagorkinje u njoj mogle pozabaviti se”, dok su goste sa zidova „gledali” likovi Dositeja Obradovića, Jovana Rajića, Ivana Gundulića, Lukijana Mušickog, Save Tekelije, Đorđa Servickog i Save Vukovića iz četkice slikara Pavla Simića.
Izražavajući nacionalni duh, prisutni su nosili crveno-plavo-bele pantljike, kao simbol novosadske varoši. Veselje, koje je trajalo do zore, svojim prisustvom uveličao je i engleski konzul.
Balovi su iščekivani s velikim uzbuđenjem: nedeljama su se šile skupocene haljine i svečana odela, odvajali novci za nakit, vodili beskrajni razgovori ko će doći i kakav će provod biti, jer je to bila prilika ne samo da se izađe među ljude i pokaže društveni status, već i da se mladež upozna i druži, te ubrzo potom zanavek spoji uz crkvena zvona.
Balovi pod maskama
Pod uticajem Zapada, u 18. veku održavani su i balovi pod maskama. Kako su se nakon njih, u sitne sate, učestalili slučajevi remećenja javnog reda i mira na novosadskim ulicama, Namesničko veće je 4. januara 1773. izdalo naredbu da se oni regulišu. Mogli su trajati do tri sata nakon ponoći, i to samo u za to određenim dvoranama, iz kojih građani nisu smeli izlaziti s maskama na licu. Takođe je propisano da se od ulaznica šest odsto odvaja za sirotinju i zavode za siročad.
Književnici i javni radnici neretko su se bunili protiv takvog luksuziranja.
S jedne strane, na meti kritika bili su bolećivi očevi i njihove mezimice, pa su u novosadskom kalendaru „Zvezdar” 1871. osvanuli stihovi: „Mora biti sada meni/ta haljina bela/makar ceo čitav mesec/ništa ja ne jela./Tako ćerke novosadske/ ocovima vele,/a u kući ne mož’ naći/ni krajcare bele”.
S druge strane je istican zanemareni humanitarni karakter balova: u „Zastavi” iz 1879. ostao je zabeležen oglas u kom se zvanice mole da dođu u što skromnijim toaletama kako bi što veću sumu mogle da odvoje za Srpsko narodno pozorište. Novosadski časopis „Danica” 1886. zamerio je devojkama što se plesu predaju do iznemoglosti, bez pauze tancujući i po 40 igara, jer „nije zdravo ni prilično”, dodavši da nakon toga „pomodno obučena, znojava, kao vampir crvena, jedva dijajuća stvorenja” nisu bila kadra „ni rečice jedne progovoriti”.
Vrag je, izgleda, odneo šalu i kada su u pitanju mlađi naraštaji. Nakon što je jedan učitelj igranja 1811. prijavljen Magistratu, odlučeno je da roditelji mogu priređivati balove za decu jedino privatno i bez ulaznica.
Bilo je negodovanja i iz nacionalnih razloga, pa je Srpska akademska omladina povela oštru akciju protiv menueta, kadrila, tajča i drugih stranih igara, zalažući se za srpska narodna kola, ketuš – ples mlade sa svatovima i dr.
Moda balova u Novom Sadu živela je i u međuratnom periodu, naročito 30-ih godina, posle ekonomske krize. U dvorane „Slobode”, Trgovačkog doma, „Kraljice Marije”, „Habag” i dr. dolazili su sa suprugama najugledniji građani trgovačkog, pravničkog, novinarskog i oficirskog miljea.
Bili su to događaji sezone, o kojima se izveštavalo podrobno, kao sa Nedelje mode.
Kad je septembra 1939. izbio Drugi svetski rat, javnost je uočila da je degutantno priređivati raskošne svečanosti dok ljudi ginu. Tako je Kolo srpskih sestara svoj tradicionalni Sveslovenski bal nazvalo Sveslovenskom večerom, a goste pozvalo da dođu u narodnoj nošnji.
S. Milačić
