КАД ЈЕ БАЛ, НЕК ЈЕ ПОД МАСКАМА Раскошне свечаности у Новом Саду за које се давао и последњи динар

Прва „ин” места за крем тадашњег друштва била су „Турски хан”, „Зелени венац”, „Код три круне”, а почетком 19. века друге гостионице са дворанама погодним за приредбе: „Код фазана”, која је недавно поново отворена након 145 година, затим „Бела лађа”, „Код камиле”, „Угарска краљица”...

Балови су одржавани управо у овом периоду године, тачније после Божића па до почетка великог ускршњег поста, а приход је често прослеђиван у хуманитарне сврхе. По један у сезони био је намењен војницима у болници на Петроварадинској тврђави и рањеницима из битака Хабзбуршке монархије, а спорадично се прикупљао новац и за установе културе.

Године 1844. на ред је дошла Српска читаоница, а бал, организован ради ње, остаће упамћен као један од најлепших.

За ту прилику, дворана у градском стрелишту осветљена је бројним кандилима и украшена цвећем да би и „виле загоркиње у њој могле позабавити се”, док су госте са зидова „гледали” ликови Доситеја Обрадовића, Јована Рајића, Ивана Гундулића, Лукијана Мушицког, Саве Текелије, Ђорђа Сервицког и Саве Вуковића из четкице сликара Павла Симића.

 Изражавајући национални дух, присутни су носили црвено-плаво-беле пантљике, као симбол новосадске вароши. Весеље, које је трајало до зоре, својим присуством увеличао је и енглески конзул.

Балови су ишчекивани с великим узбуђењем: недељама су се шиле скупоцене хаљине и свечана одела, одвајали новци за накит, водили бескрајни разговори ко ће доћи и какав ће провод бити, јер је то била прилика не само да се изађе међу људе и покаже друштвени статус, већ и да се младеж упозна и дружи, те убрзо потом занавек споји уз црквена звона.

Балови под маскама

Под утицајем Запада, у 18. веку одржавани су и балови под маскама. Како су се након њих, у ситне сате, учесталили случајеви ремећења јавног реда и мира на новосадским улицама, Намесничко веће је 4. јануара 1773. издало наредбу да се они регулишу. Могли су трајати до три сата након поноћи, и то само у за то одређеним дворанама, из којих грађани нису смели излазити с маскама на лицу. Такође је прописано да се од улазница шест одсто одваја за сиротињу и заводе за сирочад.

Књижевници и јавни радници неретко су се бунили против таквог луксузирања.

С једне стране, на мети критика били су болећиви очеви и њихове мезимице, па су у новосадском календару „Звездар” 1871. осванули стихови: „Мора бити сада мени/та хаљина бела/макар цео читав месец/ништа ја не јела./Тако ћерке новосадске/ оцовима веле,/а у кући не мож’ наћи/ни крајцаре беле”.

 С друге стране је истицан занемарени хуманитарни карактер балова: у „Застави” из 1879. остао је забележен оглас у ком се званице моле да дођу у што скромнијим тоалетама како би што већу суму могле да одвоје за Српско народно позориште. Новосадски часопис „Даница” 1886. замерио је девојкама што се плесу предају до изнемоглости, без паузе танцујући и по 40 игара, јер „није здраво ни прилично”, додавши да након тога „помодно обучена, знојава, као вампир црвена, једва дијајућа створења” нису била кадра „ни речице једне проговорити”.

Враг је, изгледа, однео шалу и када су у питању млађи нараштаји. Након што је један учитељ играња 1811. пријављен Магистрату, одлучено је да родитељи могу приређивати балове за децу једино приватно и без улазница.

Било је негодовања и из националних разлога, па је Српска академска омладина повела оштру акцију против менуета, кадрила, тајча и других страних игара, залажући се за српска народна кола, кетуш – плес младе са сватовима и др.

Мода балова у Новом Саду живела је и у међуратном периоду, нарочито 30-их година, после економске кризе. У дворане „Слободе”, Трговачког дома, „Краљице Марије”, „Хабаг” и др. долазили су са супругама најугледнији грађани трговачког, правничког, новинарског и официрског миљеа.

Били су то догађаји сезоне, о којима се извештавало подробно, као са Недеље моде.

Кад је септембра 1939. избио Други светски рат, јавност је уочила да је дегутантно приређивати раскошне свечаности док људи гину. Тако је Коло српских сестара свој традиционални Свесловенски бал назвало Свесловенском вечером, а госте позвало да дођу у народној ношњи.

С. Милачић