IZ ARHIVA GRADA Ruševine Vladičanskog letnjikovca
Vladičanski dvor na kraju Zmaj Jovine ulice predstavlja jedno od najvrednijih arhitektonskih dela u Novom Sadu i svrstava se među simbole grada, dok je Vladičanski salaš, na drugom kraju grada – na Rumenačkom putu, potpuno zaboravljena i među istorijskim podacima retko spominjana letnja rezidencija bačkih episkopa.
Prema rečima direktora Istorijskog arhiva grada Petra Đurđeva, izgradnja episkopske rezidencije na tom močvarnom i nepogodnom tlu može se objasniti nekadašnjim postojanjem obližnjeg manastira, za koji se verovatno vezivao davno zaboravljen kult ličnosti poštovanog monaha, prepodobnog Isaije.
– Letnjikovac je šezdesetih godina 19. veka podigao episkop bački Platon Atanacković kako bi u vili, okruženoj raskošnim parkom, provodio dane odmora – objašnjava Đurđev. – Vladičanski letnjikovac je sagrađen kao parterni objekat, uz koji su podignute pomoćne građevine. Uz obe fasade jednostavne kuće prostirali su se bogato rezbareni, drveni tremovi, čiji su podovi bili popločani opekom, do kojih se dolazilo preko sedam kamenih stepenika. Krstovi, koji su u malteru bili izvedeni na bočnim stranama vile, predstavljali su jedine religijske simbole, koji svedoče o nekadašnjoj
klerikalnoj nameni tog zdanja. Enterijer Vladičanskog salaša sada je u potpunosti opusteo, a karakterisale su ga prostrane i udobne sobe sa visoko uzdignutim plafonima.
Kako ističe Đurđev, do podataka o toj građevini, kao i o predmetima kojima je bila ispunjena, danas je veoma teško doći.
– Poznato je da je vladika Mitrofan Šević, tvorac velelepnog dvora, veoma često i rado boravio na tom episkopskom dobru – pojašnjava Đurđev. – On je 1900. godine angažovao slavnog arhitektu Vladimira Nikolića da izradi projekat po kome bi vila bila obnovljena. Obnova je započeta istovremeno sa konkursom za izbor izvođača radova. Po predračunu, za planirane dunđerske i staklarske radove bila je predviđena svota od 10.713 kruna. Kako Nikolićev projekat nije sačuvan, nemoguće je odrediti u kom obimu je rekonstruisan objekt. Zna se da je plan i predračun podneo 23. marta 1900. godine, kao i da se pet godina kasnije pismom žalio vladiki Mitrofanu Ševiću zbog neisplaćenog honorara od 300 kruna.
Đurđev napominje da je posle Drugog svetskog rata letnjikovac zajedno sa prostranim parkom bio nacionalizovan, što je naznačilo početak njegovog propadanja, koji je rezultirao današnjim, gotovo tragičnim stanjem.
– Danas se uskim, zemljanim putem, kroz neuredno i neobuzdano rastinje, dolazi do ruševine. Nekada brižljivo negovan park sa visokim borovima i stogodišnjim platanima izrastao je u pravu yunglu, koja svedoči o višedecenijskoj nemarnosti.
Nacionalizacija i nedomaćinsko upravljanje uništili su jedan od arhitektonskih dragulja Novog Sada – zaključuje Đurđev.
S. Kovač
