ИЗ АРХИВА ГРАДА Рушевине Владичанског летњиковца
Владичански двор на крају Змај Јовине улице представља једно од највреднијих архитектонских дела у Новом Саду и сврстава се међу симболе града, док је Владичански салаш, на другом крају града – на Руменачком путу, потпуно заборављена и међу историјским подацима ретко спомињана летња резиденција бачких епископа.
Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева, изградња епископске резиденције на том мочварном и непогодном тлу може се објаснити некадашњим постојањем оближњег манастира, за који се вероватно везивао давно заборављен култ личности поштованог монаха, преподобног Исаије.
– Летњиковац је шездесетих година 19. века подигао епископ бачки Платон Атанацковић како би у вили, окруженој раскошним парком, проводио дане одмора – објашњава Ђурђев. – Владичански летњиковац је саграђен као партерни објекат, уз који су подигнуте помоћне грађевине. Уз обе фасаде једноставне куће простирали су се богато резбарени, дрвени тремови, чији су подови били поплочани опеком, до којих се долазило преко седам камених степеника. Крстови, који су у малтеру били изведени на бочним странама виле, представљали су једине религијске симболе, који сведоче о некадашњој
клерикалној намени тог здања. Ентеријер Владичанског салаша сада је у потпуности опустео, а карактерисале су га простране и удобне собе са високо уздигнутим плафонима.
Како истиче Ђурђев, до података о тој грађевини, као и о предметима којима је била испуњена, данас је веома тешко доћи.
– Познато је да је владика Митрофан Шевић, творац велелепног двора, веома често и радо боравио на том епископском добру – појашњава Ђурђев. – Он је 1900. године ангажовао славног архитекту Владимира Николића да изради пројекат по коме би вила била обновљена. Обнова је започета истовремено са конкурсом за избор извођача радова. По предрачуну, за планиране дунђерске и стакларске радове била је предвиђена свота од 10.713 круна. Како Николићев пројекат није сачуван, немогуће је одредити у ком обиму је реконструисан објект. Зна се да је план и предрачун поднео 23. марта 1900. године, као и да се пет година касније писмом жалио владики Митрофану Шевићу због неисплаћеног хонорара од 300 круна.
Ђурђев напомиње да је после Другог светског рата летњиковац заједно са пространим парком био национализован, што је назначило почетак његовог пропадања, који је резултирао данашњим, готово трагичним стањем.
– Данас се уским, земљаним путем, кроз неуредно и необуздано растиње, долази до рушевине. Некада брижљиво негован парк са високим боровима и стогодишњим платанима израстао је у праву yunglu, која сведочи о вишедеценијској немарности.
Национализација и недомаћинско управљање уништили су један од архитектонских драгуља Новог Сада – закључује Ђурђев.
С. Ковач
