IZ ARHIVA GRADA: Na korzo u šetnju i kibicovanje
U prvoj polovini 19. veka, šetale su se dame i gospoda, mahom odrasli Novosađani Almaškim krajem, odlazili u veliki Vladičanski vrt u Kisačkoj ulici, na kraju varoši, kao i na gradsku promenadu na obali Dunava, dok je u drugoj polovini 19. veka glavno šetalište bilo u Dunavskom parku, gde se na starom velikom jezeru leti plovilo čamcima, a zimi klizalo.
Kako kaže direktor Istorijskog arhiva grada Petar Đurđev tridesetih godina prošlog veka omiljeno šetalište starijih Novosađana bilo je na levoj strani glavnog trga i Ulice kralja Aleksandra do Jermenske crkve, prekoputa današnje pošte. Korzo za đake, studente i trgovačko- zanatlijsku omladinu bio je svake večeri s druge strane te ulice, kod Gradske kuće, pored Klajnove palate do Pariskog magazina. Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, izgradnjom Bulevara kraljice Marije (danas Bulevar Mihajla Pupina) i Ulice Modene, kao i gradnjom Banovine i okolnih velelepnih zdanja, korzo se preselio tu lokaciju.
- Do sredine šezdesetih godina prošlog veka šetalo se na popularnoj „Štrafti“ se u Ulici Modene, kod robne kuće “Uzor”. Predveče su se okupljali srednjoškolci, a uveče stariji – kaže Đurđev. - Nažalost 1961. godinu mnogi pamte po nemilom i nesvakidašnjem događaju - ubistvu na korzu. Te večeri, 8. februara, oko 19.30 sati, ispred robne kuće „Uzor“, Radivoj Knežević, 25-godišnji student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu ubio je hicem iz revolvera 20-godišnjeg Radivoja Radu Brankova, autolakirera. Kao i uvek novinari lista “Dnevnik” munjevito su saznali za nemili događaj i već sutradan napisali kratak članka, koji se čuva u Istorijskom arhivu grada. Ubistvo se dogodilo u vreme kada se nekoliko stotina mladića i devojaka tuda šetalo. Hici su ispaljeni iz italijanske berete, a visoki mladić, u sivom mantilu, otrčao je prema Katedrali. Rasplet, kao i čitav događaj, bio je neobičan. Mesec dana kasnije, koliko je trajala istraga, Okružno javno tužilaštvo je došlo do zaključka da je Radivoj Knežević ubio svog imenjaka u nužnoj samoodbrani.
U leto 1967. godine korzo je spontano i tiho napušten, odnosno „preselio“ se na Bulevar maršala Tita (danas Bulevar Mihajla Pupina) i dobio nadimak “Štrafta”.
- Šetalo se od Doma novosadske trgovačke omladine do Dunavskog parka, prekoputa Banovine, ispred poznate poslastičarnice “Carigrad”, gde su se mahom okupljali sportisti – objašnjava Đurđev. - Devojke su se šetale u krug, a mladići su stajali s obe strane ulice i kibicovali. Poznastva su se sklapala, a nove ljubavi rađale do 20.30 sati, pošto su mladi u to vreme već uveliko dogovarali gde će te večeri izaći: da li do hotela “Park”, na Tvrđavu, u lokalnu kafanu, dom JNA, na Ribarsko ostrvo ili možda na igranku na “Mašincu”.
Korzo je uvek imao važnu ulogu u društvenom životu mladih: tokom šetnji su se upoznavali, zaljubljivali se, okupljali, družili ali vremena su se menjala i on je polako izgubio svoju ulogu u životima mladih, koji su sve češće izlazili po diskotekama i klubovima. Korzo, kakav je nekad bio više ne postoji, ali mladi i danas imaju omiljena mesta za druženje i kibicovanje devojaka, nekada je to bilo u Katoličkoj porti, a danas na Keju, tačno prekoputa Tvrđave.
S. Kovač
