CRTICE IZ ISTORIJE Šta to behu ponjavar, asas, prdaljka

Prema zapisu novosadskog književnika Đorđa Rajkovića u „Javoru”, apoteka iliti dolap (!) u 16. veku „beše mesto gde su ljudi ostavljali zgotovljenu hranu” odnosno potrepštine za sahranu ili „gde se javno prodaju stvari, naročito lekarske”.

U vreme kad se Dunav zamrzavao, pa skele i čamci nisu saobraćali, stari Kamenčani su uz pomoć žitelja sa druge strane reke „gojili” led, to jest prostirali po njemu slamu u širini dovoljnoj da se mogu mimoići dvoje kola ili saonica, a da neko ne ode bez sveće (da se ne utopi). Zatim bi na prvi sloj slame prosipali vodu, a kada bi na temperaturi ispod nule ona dovoljno otvrdnula, stavljali bi drugi sloj. Posle toga bi slobodno, ne samo pešice, već i prevozom, mogli da odu u pazar na novosadsku pijacu, gde se ozbiljno pazilo na avšus – voće i povrće van klase, koje su prodavci imali običaj da stave na dno zembilja kako ga kupci ne bi primetili.

A na pijaci nema čega nije bilo, pa i onih koji bi se prečili (vodili duge diskusije, svađali se), pa tako zaslužili da budu nazvani prdaljka (tvrdoglava osoba koja samo brblja, držeći se svog stava), od kojih bi svako pametan prešno (hitno) pobegao na vreme. Pretpostavljam da su se tuda vrzmali i kučeberi, koji su često stajali na prometnim mestima, sa štapom podmetnutim pod torbu u obliku trapezoida, nudeći nožiće, lule, satove, ogledalca, broševe, marame i drugu sitnu robu, kakva se mogla naći u radnjama „Kod gvozdenog čoveka” i „Kod plavog konja”. Budući da su većinom bili Ličani, od Novosađana su „zaradili” univerzalno ime Mate, a ostali su upamćeni i po tome što su voleli da se kockaju s mušterijama na par–nepar, nudeći igračima da izvlače brojeve iz kesice.

Teško da će nove generacije doumiti kakav je to bilo lebrnji penyer ili skraćeno lebrnjak. U starom Novom Sadu svi su znali da je to prozor koji iz kuhinje ili sobice gleda u dvorište ili na sokače, jednostruk, za razliku od duplih prozora okrenutih prema ulici, i najčešće podeljen na dva ili četiri okna. Ponegde, kao, recimo, u Banatu, lebrnjakom se nazivalo i udubljenje u zidu u obliku prozora.

Za kibicfenster smo već čuli, a možda je baš jedan takav „presudio” kakvom ponjavaru, to jest momku kog je devojka odnosno verenica odlučila da ostavi nakon što je ko zna šta videla i koga šacovala. Na njih se, razume se, gledalo s podsmehom jer su bili osramoćeni, te je valjalo naći dobru provodayiku, „poput one starokerske (zmajevačke) Emilije Klizavice, pa da se za ponjavara upriliči nova udavača”. Možda je pak „gledio na devojke kao asasi” iliti mangupi, sileyije, kakve Jakov Ignjatović pominje u romanu „Stari i novi majstori”, ili silancario po ceo dan, ne radeći ništa, a možda joj se nije dopalo što se pretvorio u saragu (mršavu osobu). Da je bar bilo slikera, sada bismo imali i prikladnu fotografiju.

S. Milačić