ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Шта то беху поњавар, асас, прдаљка

Према запису новосадског књижевника Ђорђа Рајковића у „Јавору”, апотека илити долап (!) у 16. веку „беше место где су људи остављали зготовљену храну” односно потрепштине за сахрану или „где се јавно продају ствари, нарочито лекарске”.

У време кад се Дунав замрзавао, па скеле и чамци нису саобраћали, стари Каменчани су уз помоћ житеља са друге стране реке „гојили” лед, то јест простирали по њему сламу у ширини довољној да се могу мимоићи двоје кола или саоница, а да неко не оде без свеће (да се не утопи). Затим би на први слој сламе просипали воду, а када би на температури испод нуле она довољно отврднула, стављали би други слој. После тога би слободно, не само пешице, већ и превозом, могли да оду у пазар на новосадску пијацу, где се озбиљно пазило на авшус – воће и поврће ван класе, које су продавци имали обичај да ставе на дно зембиља како га купци не би приметили.

А на пијаци нема чега није било, па и оних који би се пречили (водили дуге дискусије, свађали се), па тако заслужили да буду названи прдаљка (тврдоглава особа која само брбља, држећи се свог става), од којих би свако паметан прешно (хитно) побегао на време. Претпостављам да су се туда врзмали и кучебери, који су често стајали на прометним местима, са штапом подметнутим под торбу у облику трапезоида, нудећи ножиће, луле, сатове, огледалца, брошеве, мараме и другу ситну робу, каква се могла наћи у радњама „Код гвозденог човека” и „Код плавог коња”. Будући да су већином били Личани, од Новосађана су „зарадили” универзално име Мате, а остали су упамћени и по томе што су волели да се коцкају с муштеријама на пар–непар, нудећи играчима да извлаче бројеве из кесице.

Тешко да ће нове генерације доумити какав је то било лебрњи pеnyеr или скраћено лебрњак. У старом Новом Саду сви су знали да је то прозор који из кухиње или собице гледа у двориште или на сокаче, једнострук, за разлику од дуплих прозора окренутих према улици, и најчешће подељен на два или четири окна. Понегде, као, рецимо, у Банату, лебрњаком се називало и удубљење у зиду у облику прозора.

За кибицфенстер смо већ чули, а можда је баш један такав „пресудио” каквом поњавару, то јест момку ког је девојка односно вереница одлучила да остави након што је ко зна шта видела и кога шацовала. На њих се, разуме се, гледало с подсмехом јер су били осрамоћени, те је ваљало наћи добру provodayiku, „попут оне старокерске (змајевачке) Емилије Клизавице, па да се за поњавара уприличи нова удавача”. Можда је пак „гледио на девојке као асаси” илити мангупи, silеyijе, какве Јаков Игњатовић помиње у роману „Стари и нови мајстори”, или силанцарио по цео дан, не радећи ништа, а можда јој се није допало што се претворио у сарагу (мршаву особу). Да је бар било сликера, сада бисмо имали и прикладну фотографију.

С. Милачић