CRTICE IZ ISTORIJE: Kako se nekad plesalo
Početkom pedesetih godina prošlog veka, Novi Sad postaje zabavnije mesto, te za svojih 70.000 stanovnika ima već šest bioskopa, a ređaju se i igranke. Iz tog perioda pamti se starovaroški izraz „ići na selo”, sa dugim akcentom na „e”, što bi bio današnji pandan žurki.
Najpoznatije mesto za tanc-šul bilo je u Ulici Papa Pavla 16 kod naočite dame Vidosave Kaćanski, koja je pred rat u Ženskoj gimnaziji u Njegoševoj ulici držala kurs plesa. Svirki je bilo i u današnjoj Jovinoj gimnaziji do 1958-1959. godine, i to od 16 do 20 sati, što se ne bi dopalo današnjoj mladeži, svikloj na kasni provod, a na repertoaru su bili yez, lake note i rokenrol. U svečanoj sali ove ustanove mladi Novosađani su prve plesne korake takođe učili od gospođe Vide, ali i Branka Popovića, koji će to kasnije činiti na Tribini mladih u Jovana Subotića (sada Novosadsko pozorište). U slobodno vreme znao je gosn’ Popović da na Štrandu nedeljom, kada je najveća gužva, vozi sandolinu metar od obale ne bi li privukao pažnju mladih žena i produžio s njima do Mačkovog spruda, ali, kako kaže hroničar Vladimir Vrgović, u tome uglavnom nije imao uspeha.
U Gerija Karolja, tada Ruzmarinskoj, išlo se na Ruziku odnosno Roziku, zvanu od milošte. Igranke su se kasnije preselile u Eđšeg i čuveni Kraksner na Telepu. Okupljalo se i u Građevinskoj tehničkoj školi, današnjoj Ekonomskoj, Školi za primenjenu umetnost u Petra Drapšina 8, u Domu učenika u privredi u Visarionovoj 1, Studentskoj menzi na tadašnjem Bulevaru maršala Tita 10… Ali su u posebnom sećanju ostale one u Zanatskom domu, u organizaciji KUD „Neven”, koje su trajale do kraja 60-ih, a gde su noge same klizile po odlično očuvanom hrastovom parketu.
U to vreme važili su posebni kodeksi ponašanja. Osim što nije bilo poželjno uveče viđati maloletike bez roditelja, devojke su dolazile u pratnji majki ili drugih ženskih članova familije, od kojih su momci pogledom tražili dozvolu za ples sa njihovom „štićenicom”. Pod budnim okom praćeni su „golupčići” i ukoliko bi se zajedno vraćali do devojčine kuće, jer, razume se, na igrankama su se rađale prve i ine ljubavi.
U izdanju od 19. januara 1958. mlada ekipa „Dnevnikovih” novinara intenzivno se bavila zabavom Novosađana, te u razgovoru sa mladima saznala da su nezadovoljni velikim gužvama i slabim kvalitetom muzike na najpopularnijim mestima za izlaske: u Novosadskom sportskom klubu (NSK), Eđšegu i Zanatskom domu. U broju koji je izašao 9. februara objavljen je izbor za provod te vrste: Dansing klub četvrtak i subota od 19 sati, a nedelja od 16 časova, Zanatski i Studentski dom subota i nedelja od 20 sati, Škola igranja na Tribini mladih subota od 19, nedelja od 16 i 20, Internat učenika u Privredi (Visarionova) nedelja u 16, NSK subota 19, nedelja 16 i 20, Druga viša gimnazija iliti Jovina nedeljom u 16, „Jedinstvo” subota 19, nedelja 20.
U „Dnevniku” je 6. februara ponovo osvanula rubrika „Kuda uveče?”, iz koje saznajemo da je najživlje bilo u restoranu „Jadran” (bivša kafana „Maroš”), gde od 20 sati do tri izjutra svira orkestar Bele Nađa, imitirajući Meksikance sa sombrerom na glavi, a peva Ruža Ignjatov. Kako je „Jadran” imao malu TV salu, pre muzike bi se gledao televizijski program. Mesto je ostalo upamćeno i po tome što je 28. septembra 1959. tamo počelo snimanje filma „Diližansa snova”. Zgrada je srušena početkom 2008. i na tom mestu izgrađena stambeno-poslovna zgrada.
Rokenrol se polako počeo širiti po gradu, a najbolje pokrete je, piše Vrgović, imao izvesni Kiždra, potom Miloje Manić Braca, Đorđe Đurić Đora, Miroslav Amiyić Amidža, Milan Šašić Ziga – najpoznatiji bacač u rokenrolu, Mijat Mijatović, koji nije mogao ostati nezapažen jer je bio visok gotovo dva metra, i Živojin Živkov zvani Žika Škvrc. Igranke kod Kaćanskog, ovaj put nenajavljene u štampi, avgusta 1958. nastavljaju se uz redovne tuče.
Dvadeset drugog januara 1959. ponovo je na tapetu ista gradska tema: nedostatak sala za igranke. Doduše, Dom JNA ih je od oktobra 1958. organizovao u svom klubu, uz sopstveni orkestar, ali je zbog malog prostora ulazak bio dozvoljen samo uz pozivnice, a za razliku od drugih mesta, ovde nije zabeležen nijedan incident.
Početkom decembra 1959. u sali Prve muške gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” dogodio se incident, koji danas deluje pomalo smešno: neko je ugasio svetlo, pa su sve igranke u gradu do daljeg prekinute.
S. M-ć