Biramo najlepšu baštu: Smiljkine muškatle i begonije ljubav odgajila

Ekipa „Dnevnika” uputila se ka Ribarskoj ulici u Begeču, gde nas je, osim divnih lipi koje daju neverovatan hlad i uređenog dvorišta, čekala i ugostila Smiljka Mirković. 

Nju je na konkurs našeg lista, „Novosadske televizije” i „Kolor pres grupe” u okviru kojeg biramo najlepšu baštu u Novom Sadu prijavila snaja Nevena. Smiljkino dvorište ima svoj red, kao i boje te se najviše ističu crvene muškatle i begonije koje u savršeno ravnoj liniji stoje tamo gde ih je Smiljka posadila. Prostranu zelenu površinu krase različite vrste zimzelenih biljaka, dok je puzavica našla svoje mesto na krovu. Da je potrebno dosta vremena da bi sve došlo do određenog izgleda, potvrđuje Smiljka Mirković koja se s porodicom doselila u Begeč iz Futoga 1984. godine. Postepeno je zavolela Begeč svim srcem, a želja za uređenjem dvorišta postoji oduvek.

– Sve se radilo postepeno i s velikom voljom, a razlozi za to su brojni – kazala je naša sagovornica. – Možda je jedan od razloga moje želje za uređenjem dvorišta i bašte to što sam odrasla u seljačkoj kući gde je dvorište uvek bilo nesređeno zbog poljoprivrednih poslova. A ja, žensko dete, uvek sam imala neku težnju, ljubav i želju da se sve postavi na svoje mesto. Ta želja me nikad nije ostavila i evo, traje i dan-danas. Osim toga, dodatno me je motivisala tragedija koja nam se dogodila, kada su moja deca izgubila divnog oca, a ja supruga. Želela sam da oni vide da se život odvija i dalje, nisam smela da srušim sve ono što smo zajednički gradili, iako mi je bilo teško. A cvetić po cvetić i život se nastavi.

Smiljkino dvorište je prostrano te često služi za proslave rođendana, druženja i porodična slavlja, kojima se mnogi raduju jer se, kako Smiljka kaže, osećaju komotno i divno u prirodi. Najdraži gost je unuk Stefan, koji uživa u igranju, dok je još jedan unuk na putu. S obzirom na prostranost Smiljkinog dvorišta i bašte, posla ima mnogo pa im se ona svaki dan redovno posvećuje.

– Mnogo vremena ulažem u uređivanje dvorište jer se svakom kutku treba posvetiti, ali ne žalim se jer me neka ljubav tera na to pa se stvori i zdrav umor – zaključila je s osmehom Smiljka Mirković. – Držim se onog što je Ciceron rekao: „Ko ima vrt i biblioteku, taj neće zapasti u demenciju.” Imam vrt, imam biblioteku, kod lekara ne idem, glava me služi, i to je to. Deca su odrasla, završili škole i rade i žive u gradu, a ovde dolaze s ljubavlju pregolemom.   

U bašti se nalazi i interesantna skulptura koja je diplomski rad starijeg sina umetnika, a koja predstavlja čitača novina. Nekoliko vrsta zimzelenog drveća je tu tokom cele godine, dok su cvetnice prisutne periodično. U proleće se rascvetaju divni dan i noć, crvene, narandžaste i bele muškatle, pištike, kao i vrsta cveća iz porodice karanfila, dok lipa i ginko pokazuju svoje čari. Osim cveća, Smiljka pravi humus i odgaja malu povrtarsku baštu u ćošku dvorišta, a pohvalila se i začinima, poput žalfije, nane, ruzmarina, bosiljka i vlašca, čije plodove željno iščekuje. Plodove svog rada Smiljka gleda svaki dan sa svoje divne terase, dok goste dočekuje domaćim višnjama i palačinkama punjenim jagodama i kremom. Na kraju dana, kada padne veče, na bedemu dvorišta se pale tri lampice koje diskretno svetle i krase atmosferu, čime daju znak da se Smiljkini poslovi pauziraju barem do narednog jutra.

K. Ivković Ivandekić