INTERVJU: JOVAN ZIVLAK, KNJIŽEVNIK Karakter umetnika izgrađuje njegovu umetničku ideologiju

Jovan Zivlak (Nakovo, 1947) spada među vodeće ličnosti savremene srpske književnosti. Njegov višedecenijski angažman u književnosti i kulturi dao je izuzetan doprinos u različitim oblastima, od učešća u brojnim žirijima, gde je uvek brižljivo i argumentovano nastojao da podrži dela koja su, kako se pokazalo, ostavila trajni trag u potonjem razdoblju, do pozicije urednika u izdavačkoj kući Svetovi, ostavivši dubok trag kroz objavljivanje najznačajnijih filozofskih i teorijskih dela nastalih u veku za nama. Uz to, urednik je Novosadskog književnog festivala, koji okuplja eminentna imena evropskog pesništva. Kao pesnik, Zivlak je karakterističan po tome što stvara snažne i upečatljive slike koje su u funkciji mišljenja savremenog trenutka. Nosilac je najznačajnijih pesničkih nagrada u Srbiji i inostranstvu, a kao autor i priređivač potpisao je nekoliko desetina knjiga. Zivlakova poezija je u protekle dve decenije prepoznata kao vredna i u kontekstu evropske poezije. Tako mu je nedavno mu je izašla knjiga kod uglednog izdavača u Slovačkoj. 

– Knjiga je izašla na predlog slovačkog pesnika Vićazoslava Hronjeca koji  je  izvršio izbor i prevod za izdavačku kuću iz Bratislave koja izdaje  časopis Vertigo. U časopisu Vertigo kao separat izašao je izbor iz moje poezije. Vertigo je tako koncipiran da uz svaki broj objavi dva do četiri autora i u periodu od osam godina objavio je dvadesetičetiri naslova uglednih pesnika, iz slovačke i svetske savremene poezije. Pored poznatih slovačkih autora u seriji su se pojavili pesnici iz Španije, SAD, Engleske, Mađarske, Rusije (Nick Brooks, April Green,  Patricia Gonzalvo de  Jesus i dr). Knjiga se pojavila pod naslovom „Samarkand“ i to je dvadesetipeta moja pesnička knjiga  na drugim jezicima (francuskom, ruskom, španskom, engleskom, italijanskom, poljskom, mađarskom, bugarskom, rumunskom, makedonskom). Krajem prošle godine u vrlo kvalitenom rumunskom časopisa časopisu „Eks ponto“, koji izdaju pisci iz Konstance pod pokroviteljstvom  Saveza rumunskih pisaca, objavljen je izbor mojih pesama u prevodu Slavomira Gvozdenovića i Lučijana  Aleksijua. Isti prevodioci objavili su izbor iz moje poezije  u poslednjem prošlogodišnjem broju časopisa „Poezia“, koji izlazi u Bukureštu pod pokroviteljstvom Saveza rumunskih pisaca

Može li se izvući jedna, zajednička poetička crta vaše poezije i proze i koliko u njoj, kao temeljnih, ima severnobanatskih poetskih uporišta? 

– Pre nego što sam se počeo baviti posvećeno književnošću bio sam uronjen u naivno otkrivanja sveta oko sebe. Književnost sam sretao u zvukovima epskih napeva i kroz govor i priče mojih nakovačkih krajiških sugrađana. Kasnije sam nastavio razgovor, često polemičan, sa upravnicom kikindske bibilioteke Jelisavetom Moravek. Kikindska biblioteka u vreme kasnih šezdesetih je bila ostrvo s blagom na kojem sam našao Aristotela, Platona, Ničea, Paunda, Eliota, Bodlera i mnoge druge bitne autore. Upozno sam tada mnoštvo mladih ljudi i nastavnika srednjih škola sa kojima sam vodio uzbudljive i otkrivalačke razgovore. Posebno su mi bili dragocen razgovori sa tadašnjim rediteljem Kikindskog amaterskog pozorišta Draganom Jovićem. Kasnije na studijama u Novom Sadu otkrio sam i uobličio svoje poimanje modernosti. Naučio sam da je jezik moje uporište. Jezik shvaćen kao dinamička matrica koja me stalno stavlja pred upitanost šta mi  može reći o svetu. Pri tome on nije nekakvo spremište koje u sebi sadrži sve odgovore a mi bi samo trebalo da to otkrijemo. Naravno, jezik će biti produktivan, on će raditi za nas ukoliko mi radimo na njemu. Ukoliko se ne predamo iscrpljujućem i posvećenom istraživanju njegovih vidova. Jezik je dospevao iz moje čitalačke kulture i iz strasti prema poeziji koju sam sretao kod mojih najbližih sagovornika. Naravno, bio sam u stalnom konfliktu sa širom okolinom. Kikinda je u to doba, kasnih šezdestih, bila sredina koja je visoko poštovala tehnički, takoreći industrijski i ideološki levičarski aspekt stvarnosti.

Pisci umnogome zavise od osetljivosti urednika, kritičara i kolega pisaca. Kultura koja dominira priprema tlo za otkriće pisaca koji imaju šta da nam kažu

Jedan ste od najprevođenijih savremenih domaćih pesnika. Šta jednom pesniku daje univerzalnost da bude razumljiv i van određenog vremenskog ili geografskog konteksta?

- Najbolji opis moje pozicije, recimo prema francuskoj savremenoj poeziji dao je Lionel Rej, izuzetni pesnik i intelektualac, u govoru o mojoj poeziji u pariskom PEN centru: “Moj je utisak da on u svojoj poeziji nagomilava istorijsko zlo, da smo uhvaćeni u realnost koja nas zatvara u čelične čeljusti teksta. Postoji nešto neumoljivo, neka vizija, ali to je pogled pesnika koji stvara istorijsku realnost koja je sačinjena od manje bitnih i takođe veoma bitnih događaja. Gotovo da postoji utisak gušenja, davljenja pod teretom istorijske aktuelnosti, onakve kakvu je živimo i one koja se meša u privatni život. To me je iznenadilo jer u francuskoj poeziji danas ne vidim da se pravi fikcija od istorijske realnosti. Verovatno je da poezija u prevodu nije isto što i original, ali moj je utisak da je to poezija koja govori o istorijskom zlu, okrutnom, bez uzmicanja, bez leka.”

Kao urednik u “Svetovima” i “Adresi” dali ste veliki doprinos u afirmaciji mnogih književnika. Da li bi, po Vama, borba pisaca za afirmaciju uvek trebalo da bude sistemska ili strogo individualna?

- U književnosti sistem je moguć tek aposteriori. Ja sam bio u posebnoj poziciji da otkrivam vrednosti, oblike, ideje, estetike... u nastajanju. Nesporno da sam se trudio da se obrazujem, ali posebnu vrstu talenta da prepoznam vrednosti niko određen mi nije mogao dati. Pisci umnogome zavise od osetljivosti urednika, kritičara i kolega pisaca. Kultura  koja dominira priprema tlo za otkriće pisaca koji imaju šta da nam kažu.

Časopis “Zlatna greda” koji uređujete, istrajava uprkos nevremenu za pisanu reč. Kako se nosite s teškoćama koje nosi jedna neprofitna delatnost kao što je izdavanje književnog časopisa? 

- Časopis “Zlatna greda” je utemeljen u zastupanju savremene književnosti u nas, u otvorenosti prema svetskim kulturama, u zastupanju teorijskih i analitičkih ideja, tumačenju društvenih pojava i uloge umetnosti i književnosti u njima. Širina zahvata koju neguje ovaj časopis otvara puteve prema upoznavanju savremene američke književne scene, engleske, francuske, ruske bugarske, rumunske, ali i norveške, danske, holandske, tibetanske, tamilske... Takođe, na stranicama Grede srećemo nova tumačenja dendizma, spektakla, savremenog romana,  Raičkovića, Tasića, Albaharija, Valerija, Dučića, i mnoštvo novih pesničkih tekstova i proznih priloga naših i svetskih autora. Časopis ima i revijski karakter, informacije o svetskim nagradama, položaju knjige, borbi intelektualaca za slobode, tržištu kulture itd, kao i različite kritičke priloge o našoj savremenoj književnosti.        

N. Savić