ИНТЕРВЈУ: ЈОВАН ЗИВЛАК, КЊИЖЕВНИК Карактер уметника изграђује његову уметничку идеологију

Јован Зивлак (Наково, 1947) спада међу водеће личности савремене српске књижевности. Његов вишедеценијски ангажман у књижевности и култури дао је изузетан допринос у различитим областима, од учешћа у бројним жиријима, где је увек брижљиво и аргументовано настојао да подржи дела која су, како се показало, оставила трајни траг у потоњем раздобљу, до позиције уредника у издавачкој кући Светови, оставивши дубок траг кроз објављивање најзначајнијих филозофских и теоријских дела насталих у веку за нама. Уз то, уредник је Новосадског књижевног фестивала, који окупља еминентна имена европског песништва. Као песник, Зивлак је карактеристичан по томе што ствара снажне и упечатљиве слике које су у функцији мишљења савременог тренутка. Носилац је најзначајнијих песничких награда у Србији и иностранству, а као аутор и приређивач потписао је неколико десетина књига. Зивлакова поезија је у протекле две деценије препозната као вредна и у контексту европске поезије. Тако му је недавно му је изашла књига код угледног издавача у Словачкој. 

– Књига је изашла на предлог словачког песника Вићазослава Хроњеца који  је  извршио избор и превод за издавачку кућу из Братиславе која издаје  часопис Вертиго. У часопису Вертиго као сепарат изашао је избор из моје поезије. Вертиго је тако конципиран да уз сваки број објави два до четири аутора и у периоду од осам година објавио је двадесетичетири наслова угледних песника, из словачке и светске савремене поезије. Поред познатих словачких аутора у серији су се појавили песници из Шпаније, САД, Енглеске, Мађарске, Русије (Nick Brooks, April Green,  Patricia Gonzalvo de  Jesus и др). Књига се појавила под насловом „Самарканд“ и то је двадесетипета моја песничка књига  на другим језицима (француском, руском, шпанском, енглеском, италијанском, пољском, мађарском, бугарском, румунском, македонском). Крајем прошле године у врло квалитеном румунском часописа часопису „Екс понто“, који издају писци из Констанце под покровитељством  Савеза румунских писаца, објављен је избор мојих песама у преводу Славомира Гвозденовића и Лучијана  Алексијуа. Исти преводиоци објавили су избор из моје поезије  у последњем прошлогодишњем броју часописа „Poezia“, који излази у Букурешту под покровитељством Савеза румунских писаца

Може ли се извући једна, заједничка поетичка црта ваше поезије и прозе и колико у њој, као темељних, има севернобанатских поетских упоришта? 

– Пре него што сам се почео бавити посвећено књижевношћу био сам уроњен у наивно откривања света око себе. Књижевност сам сретао у звуковима епских напева и кроз говор и приче мојих наковачких крајишких суграђана. Касније сам наставио разговор, често полемичан, са управницом кикиндске бибилиотеке Јелисаветом Моравек. Кикиндска библиотека у време касних шездесетих је била острво с благом на којем сам нашао Аристотела, Платона, Ничеа, Паунда, Елиота, Бодлера и многе друге битне ауторе. Упозно сам тада мноштво младих људи и наставника средњих школа са којима сам водио узбудљиве и откривалачке разговоре. Посебно су ми били драгоцен разговори са тадашњим редитељем Кикиндског аматерског позоришта Драганом Јовићем. Касније на студијама у Новом Саду открио сам и уобличио своје поимање модерности. Научио сам да је језик моје упориште. Језик схваћен као динамичка матрица која ме стално ставља пред упитаност шта ми  може рећи о свету. При томе он није некакво спремиште које у себи садржи све одговоре а ми би само требало да то откријемо. Наравно, језик ће бити продуктиван, он ће радити за нас уколико ми радимо на њему. Уколико се не предамо исцрпљујућем и посвећеном истраживању његових видова. Језик је доспевао из моје читалачке културе и из страсти према поезији коју сам сретао код мојих најближих саговорника. Наравно, био сам у сталном конфликту са широм околином. Кикинда је у то доба, касних шездестих, била средина која је високо поштовала технички, такорећи индустријски и идеолошки левичарски аспект стварности.

Писци умногоме зависе од осетљивости уредника, критичара и колега писаца. Култура која доминира припрема тло за откриће писаца који имају шта да нам кажу

Један сте од најпревођенијих савремених домаћих песника. Шта једном песнику даје универзалност да буде разумљив и ван одређеног временског или географског контекста?

- Најбољи опис моје позиције, рецимо према француској савременој поезији дао је Лионел Реј, изузетни песник и интелектуалац, у говору о мојој поезији у париском ПЕН центру: “Мој је утисак да он у својој поезији нагомилава историјско зло, да смо ухваћени у реалност која нас затвара у челичне чељусти текста. Постоји нешто неумољиво, нека визија, али то је поглед песника који ствара историјску реалност која је сачињена од мање битних и такође веома битних догађаја. Готово да постоји утисак гушења, дављења под теретом историјске актуелности, онакве какву је живимо и оне која се меша у приватни живот. То ме је изненадило јер у француској поезији данас не видим да се прави фикција од историјске реалности. Вероватно је да поезија у преводу није исто што и оригинал, али мој је утисак да је то поезија која говори о историјском злу, окрутном, без узмицања, без лека.”

Као уредник у “Световима” и “Адреси” дали сте велики допринос у афирмацији многих књижевника. Да ли би, по Вама, борба писаца за афирмацију увек требало да буде системска или строго индивидуална?

- У књижевности систем је могућ тек апостериори. Ја сам био у посебној позицији да откривам вредности, облике, идеје, естетике... у настајању. Неспорно да сам се трудио да се образујем, али посебну врсту талента да препознам вредности нико одређен ми није могао дати. Писци умногоме зависе од осетљивости уредника, критичара и колега писаца. Култура  која доминира припрема тло за откриће писаца који имају шта да нам кажу.

Часопис “Златна греда” који уређујете, истрајава упркос невремену за писану реч. Како се носите с тешкоћама које носи једна непрофитна делатност као што је издавање књижевног часописа? 

- Часопис “Златна греда” је утемељен у заступању савремене књижевности у нас, у отворености према светским културама, у заступању теоријских и аналитичких идеја, тумачењу друштвених појава и улоге уметности и књижевности у њима. Ширина захвата коју негује овај часопис отвара путеве према упознавању савремене америчке књижевне сцене, енглеске, француске, руске бугарске, румунске, али и норвешке, данске, холандске, тибетанске, тамилске... Такође, на страницама Греде срећемо нова тумачења дендизма, спектакла, савременог романа,  Раичковића, Тасића, Албахарија, Валерија, Дучића, и мноштво нових песничких текстова и прозних прилога наших и светских аутора. Часопис има и ревијски карактер, информације о светским наградама, положају књиге, борби интелектуалаца за слободе, тржишту културе итд, као и различите критичке прилоге о нашој савременој књижевности.        

Н. Савић