INTERVJU: DEJAN MILJKOVIĆ, ARHITEKTA Nasleđe kao resurs

U okviru BINA večeras će u prostorijama Saveza inženjera i tehničara Srbije  otvorena retrospektivna izložba poznatog novosadskog arhitekte Lazara Kuzmanova upravo povodom Velike nagrade arhitekture, a jedan od njenih bivših laureata Dejan Miljković ove će godine učestvovati u radu esnafskog okruglog stola posvećenog, između ostalog, i arhitektonskoj kritici.

– Nagrade koje dodeljuju strukovna udruženja, uključujući i Veliku nagradu arhitekture, imaju važnu ulogu u promociji i afirmaciji arhitekture, kako u profesionalnoj zajednici, tako i u široj javnosti. One su svojevrsna prilika da se sagleda celokupni opus dobitnika, koji na neki način postaju promoteri savremene srpske arhitekture – kaže Miljković za naš list. – Nažalost, dok sam bio mlađi arhitekta, nisam dovoljno pratio dodelu ove nagrade, možda zato što sam smatrao da pripada samo izuzetnim pojedincima, među kojima tada nisam mogao da zamislim sebe. S druge strane, strukovna udruženja kod nas nikada nisu imala dovoLJnu institucionalnu podršku i mogućnosti da ovu nagradu adekvatno promovišu i približe javnosti.

Ove godine učestvujete na okruglom stolu na BINI, gde je jedna od važnih tema i arhitektonska kritika. Zbog čega?

 – Izuzetno je važno što je BINA pokrenula ovu temu, jer je arhitektonska kritika ključni segment profesionalnog diskursa. Nažalost, ona je kod nas nedovoljno razvijena, a kada se i pojavljuje, često dolazi iz pera ljudi koji nisu dovoljno kompetentni da sagledaju arhitekturu u širem kontekstu. Sve češće je motivisana ličnim interesima, što nije prihvatljivo za objektivnu i stručnu kritiku.

Kako vidite odnos arhitektonske zajednice i društva? 

 – Arhitektura je oduvek imala bitan uticaj na društvo, ali je danas kod nas taj odnos zapostavljen i često nejasan. Društvena zajednica uglavnom s nepoverenjem gleda na arhitektonsku praksu, što je posledica brojnih loših primera iz prošlosti i sa kojima se trenutno suočavamo. Način na koji se planira i gradi u našoj sredini neretko je rezultat zloupotreba, u kojima investitori, u “saradnji” s nadležnim institucijama, donose odluke isključivo u korist profita bez jasnih stručnih kriterijuma i vrednosti. Strukovna udruženja, koja bi trebalo da budu garant kvaliteta arhitektonske prakse su duže vreme marginalizovana i bez uticaja. Čak i kada se pojavi kvalitetna arhitektura, građani je prihvataju s rezervom, verovatno vođeni lošim prethodnim iskustvima.

 Arhitektura se često nalazi između zahteva investitora i komercijalnih projekata s jedne strane, i potrebe za očuvanjem nasleđa i autorskog integriteta s druge. Kako vi balansirate između tih izazova?

 – Svi arhitekti u našem profesionalnom okruženju prolaze kroz slične izazove. Težimo da prevaziđemo investitorski okvir, u kome je osnovni cilj isključivo ekonomski profit, i da arhitekturi damo i estetsku, kulturnu i društvenu vrednost. To je složen proces, jer u ovakvim uslovima, nažalost, uloga arhitekte često biva svedena na tehničko sprovođenje projektnog zadatka. Pritisak investitora često arhitekte primorava na kompromise koji nisu uvek nužni, a ponekad su i potpuno besmisleni. Posebno je izazovno kada se projektuje u kontekstu koji podrazumeva očuvanje arhitek- tonskog nasleđa. Investitori, uglavnom usmereni na kratkoročni interes i iskoristivost prostora, često nemaju svest o njegovoj kulturnoj i istorijskoj vrednosti, pa se odnos prema nasleđu svodi na zanemarivanje ili brisanje svega što nije direktno isplativo. Nasuprot tome, smatram da je očuvanje arhitektonskog nasleđa izuzetno važno, jer ono čuva kontinuitet prostora, sećanja i vrednosti koje oblikuju kulturni identitet jedne zajednice. Nasleđe ne treba da doživljavamo kao prepreku razvoju, već kao resurs, odnosno polazište za savremena promišljanja i nadogradnju ambijenta. U tom smislu, trudim se da u svojim projektima ne brišem tragove prošlosti, već da ih ispoštujem i ako je moguće unapredim. Taj balans izmedju kontinuiteta i inovacije vidim kao ključ za stvaranje autentične arhitekture.