ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН МИЉКОВИЋ, АРХИТЕКТА Наслеђе као ресурс

У оквиру БИНА вечерас ће у просторијама Савеза инжењера и техничара Србије  отворена ретроспективна изложба познатог новосадског архитекте Лазара Кузманова управо поводом Велике награде архитектуре, а један од њених бивших лауреата Дејан Миљковић ове ће године учествовати у раду еснафског округлог стола посвећеног, између осталог, и архитектонској критици.

– Награде које додељују струковна удружења, укључујући и Велику награду архитектуре, имају важну улогу у промоцији и афирмацији архитектуре, како у професионалној заједници, тако и у широј јавности. Оне су својеврсна прилика да се сагледа целокупни опус добитника, који на неки начин постају промотери савремене српске архитектуре – каже Миљковић за наш лист. – Нажалост, док сам био млађи архитекта, нисам довољно пратио доделу ове награде, можда зато што сам сматрао да припада само изузетним појединцима, међу којима тада нисам могао да замислим себе. С друге стране, струковна удружења код нас никада нису имала довоЉну институционалну подршку и могућности да ову награду адекватно промовишу и приближе јавности.

Ове године учествујете на округлом столу на БИНИ, где је једна од важних тема и архитектонска критика. Због чега?

 – Изузетно је важно што је БИНА покренула ову тему, јер је архитектонска критика кључни сегмент професионалног дискурса. Нажалост, она је код нас недовољно развијена, а када се и појављује, често долази из пера људи који нису довољно компетентни да сагледају архитектуру у ширем контексту. Све чешће је мотивисана личним интересима, што није прихватљиво за објективну и стручну критику.

Како видите однос архитектонске заједнице и друштва? 

 – Архитектура је одувек имала битан утицај на друштво, али је данас код нас тај однос запостављен и често нејасан. Друштвена заједница углавном с неповерењем гледа на архитектонску праксу, што је последица бројних лоших примера из прошлости и са којима се тренутно суочавамо. Начин на који се планира и гради у нашој средини неретко је резултат злоупотреба, у којима инвеститори, у “сарадњи” с надлежним институцијама, доносе одлуке искључиво у корист профита без јасних стручних критеријума и вредности. Струковна удружења, која би требало да буду гарант квалитета архитектонске праксе су дуже време маргинализована и без утицаја. Чак и када се појави квалитетна архитектура, грађани је прихватају с резервом, вероватно вођени лошим претходним искуствима.

 Архитектура се често налази између захтева инвеститора и комерцијалних пројеката с једне стране, и потребе за очувањем наслеђа и ауторског интегритета с друге. Како ви балансирате између тих изазова?

 – Сви архитекти у нашем професионалном окружењу пролазе кроз сличне изазове. Тежимо да превазиђемо инвеститорски оквир, у коме је основни циљ искључиво економски профит, и да архитектури дамо и естетску, културну и друштвену вредност. То је сложен процес, јер у оваквим условима, нажалост, улога архитекте често бива сведена на техничко спровођење пројектног задатка. Притисак инвеститора често архитекте приморава на компромисе који нису увек нужни, а понекад су и потпуно бесмислени. Посебно је изазовно када се пројектује у контексту који подразумева очување архитек- тонског наслеђа. Инвеститори, углавном усмерени на краткорочни интерес и искористивост простора, често немају свест о његовој културној и историјској вредности, па се однос према наслеђу своди на занемаривање или брисање свега што није директно исплативо. Насупрот томе, сматрам да је очување архитектонског наслеђа изузетно важно, јер оно чува континуитет простора, сећања и вредности које обликују културни идентитет једне заједнице. Наслеђе не треба да доживљавамо као препреку развоју, већ као ресурс, односно полазиште за савремена промишљања и надоградњу амбијента. У том смислу, трудим се да у својим пројектима не бришем трагове прошлости, већ да их испоштујем и ако је могуће унапредим. Тај баланс измедју континуитета и иновације видим као кључ за стварање аутентичне архитектуре.