SEĆANJE NA RADIVOJA ŠAJTINCA (1949–2025) Organski liričar

Kasnije sam ga sretao sa Vujicom Rešinom Tucićom i Miloradom Milenkovićem Šumom. Zrenjanin je početkom sedamdesetih bio najsanažniji centar pesničke reči u bivšoj Jugoslaviji. Šajtinac i Tucić su početkom sedamdsetih već imali knjige, a Despotov je pristizao koju godinu kasnije. 

Zahvaljujući desetini mladih pisaca i umetnika (M. Martinov, Aćin, V. Zorić) i časopisu „Ulaznica“, Zrenjanin je postao ključno mesto na mapi nove književnosti. Za razliku od preovlađujućeg tona neoavangarde (Tucić, Despotov, kasnije Grujić), Šajtinac je izabrao ulogu liričara koji je unosio u reči svojih pesama dvosmislenu toplinu. To nisu bile pesme prožete emocijama, nego emocije otelovljenje da slave život i njegove pojavne oblike i osećanja da će se taj svet jedino održati u nestalnim i krhkim rečima.

Šajtinac je bio organski liričar, kod njega nijo bilo problematizacije tog određenja.Čitalac ima utisak da je Šajtinčeva poezija jezički ekstenzivna i maglovita, kao da se njeni znaci očitavaju na zatamnjenom horizontu. Tek iz njegovih dubina ponekad resko bljesne rečita slika istorija, kao glas sudbine ili proročanstvo ili prizor, ovlaš naznačen koji prikazuje složenu i zamršenu zvukovnost savremenog doba. 

Šajtinac je crpeo svoju poetsku rečitost iz gestova nadrealizma, pokatkad iz repertoara ekspresionizma, ali njegova liričnost se sklanja od oštrine i tučane zvukovnosti jezika revolta. On je pesnik slike i sonorne muzikalnosti koja istovremeno otkriva unutrašnji i spoljni svet subjekta kao jezički isprepleten, ponekad nerazmrsiv i nepodeljen.

Šajtinac vidi dramu u unutrašnjem uzburkanom konfliktu bića, a ne u njegovoj suprotstavljenosti svetu. Svet je katalog, znakovnost koja se survava u trivijalnost, subjekt koji se napinje da se potvrdi, da iznudi priznanje o svom postojanju. Mi se nadnosi nad ja i tu nema rata, to je mera postojanja nad kojom katkad kao mali znak pobune bljesne ironija kao opservacija o pevanju koje se predaje banalnostima razuma. Ono što Šajtinac neprestano sugeriše je poezija kao probuđenost, ali bez čuda, bez ekstremizacije nad horizontom svakodnevnog nestajanja, kao lirski razum koji na poseban način hoće da upije i izrazi tu nesagledivu i složenu patnju postojanja.

Šajtinac je bio privržen kulturi koja ge blisko okružuje. Njegova je poezija u znaku specifičnog jezika gde se mešaju spoljno i unutrašnje. Prenapregnutost unturašenjeg pesnikovog pejzaža imenuje se spregovima reči koji imenuju spoljnu zagonetnu stvarnost. Šajtinac majstorski slika unutrašnja stanja metoforičkim sklopovima koja otkrivaju ili slikaju psihograme otkrića sveta kroz optiku osobene pesničke senzibilnosti.

Aktivnim višedecenijskim učestvovanjem u književnom životu kao pesnik i prozni pisac, ostajući dosledan načelima svog stvarlaštva, Radivoj Šajtinac stvorio je autentično delo visokih dometa i modernog senzibiliteta. Njegov poslednji pesničko rukopis biće objavljen ove godine u Izdavačkom preduzeću „Adresa“.

Jovan Zivlak