СЕЋАЊЕ НА РАДИВОЈА ШАЈТИНЦА (1949–2025) Органски лиричар

Касније сам га сретао са Вујицом Решином Туцићом и Милорадом Миленковићем Шумом. Зрењанин је почетком седамдесетих био најсанажнији центар песничке речи у бившој Југославији. Шајтинац и Туцић су почетком седамдсетих већ имали књиге, а Деспотов је пристизао коју годину касније. 

Захваљујући десетини младих писаца и уметника (М. Мартинов, Аћин, В. Зорић) и часопису „Улазница“, Зрењанин је постао кључно место на мапи нове књижевности. За разлику од преовлађујућег тона неоавангарде (Туцић, Деспотов, касније Грујић), Шајтинац је изабрао улогу лиричара који је уносио у речи својих песама двосмислену топлину. То нису биле песме прожете емоцијама, него емоције отеловљење да славе живот и његове појавне облике и осећања да ће се тај свет једино одржати у несталним и крхким речима.

Шајтинац је био органски лиричар, код њега нијо било проблематизације тог одређења.Читалац има утисак да је Шајтинчева поезија језички екстензивна и магловита, као да се њени знаци очитавају на затамњеном хоризонту. Тек из његових дубина понекад реско бљесне речита слика историја, као глас судбине или пророчанство или призор, овлаш назначен који приказује сложену и замршену звуковност савременог доба. 

Шајтинац је црпео своју поетску речитост из гестова надреализма, покаткад из репертоара експресионизма, али његова лиричност се склања од оштрине и тучане звуковности језика револта. Он је песник слике и сонорне музикалности која истовремено открива унутрашњи и спољни свет субјекта као језички испреплетен, понекад неразмрсив и неподељен.

Шајтинац види драму у унутрашњем узбурканом конфликту бића, а не у његовој супротстављености свету. Свет је каталог, знаковност која се сурвава у тривијалност, субјект који се напиње да се потврди, да изнуди признање о свом постојању. Ми се надноси над ја и ту нема рата, то је мера постојања над којом каткад као мали знак побуне бљесне иронија као опсервација о певању које се предаје баналностима разума. Оно што Шајтинац непрестано сугерише је поезија као пробуђеност, али без чуда, без екстремизације над хоризонтом свакодневног нестајања, као лирски разум који на посебан начин хоће да упије и изрази ту несагледиву и сложену патњу постојања.

Шајтинац је био привржен култури која ге блиско окружује. Његова је поезија у знаку специфичног језика где се мешају спољно и унутрашње. Пренапрегнутост унтурашењег песниковог пејзажа именује се спреговима речи који именују спољну загонетну стварност. Шајтинац мајсторски слика унутрашња стања метофоричким склоповима која откривају или сликају психограме открића света кроз оптику особене песничке сензибилности.

Активним вишедеценијским учествовањем у књижевном животу као песник и прозни писац, остајући доследан начелима свог стварлаштва, Радивој Шајтинац створио је аутентично дело високих домета и модерног сензибилитета. Његов последњи песничко рукопис биће објављен ове године у Издавачком предузећу „Адреса“.

Јован Зивлак