PTICA U ZLATNOM KAVEZU Marija Kalas – diva opevana u filmu Pabla Larana

Nedavno, 2021. objavljena je i njena prepiska. Autorka Lindzi Spens je od nje napravila borkinju protiv seksizma, tragičnu heroinu koja je mogla sve da ima, osim srećnog privatnog života.

Reditelj Pablo Laran i scenarista Stiven Najt, u filmu „Marija” koji je u bioskopima ovih dana, koncentrisali su se na poslednjih sedam dana velike dive, koje provodi u Parizu, 1977, zajedno sa sluškinjom i batlerom, dva psića, koji su joj bili jedina porodica. Koncentrisali su se na njen pokušaj da u glavi zamisli, pa i nama u publici još jednom ispriča sve najvažnije detalje svog života, istovremeno pokušavajući još jednom da zapeva, što je na kraju koštalo i života, uzimajući u obzir da je u to vreme razvila izuzetnu ovisnost o lekovima i alkoholu, ne hraneći se gotovo ničim drugim. 

U filmu, kao što naslov glasi, više je posmatrana kao Marija nego diva poznata pod imenom La Kalas. Ona čuvena „da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj”, mogla bi da se primeni i na Mariju Kalas.

Uz reč sloboda mogla bi se umetnuti i reč ljubav, jer opera, arije koje su je proslavile, najčešće i jesu pesme o ljubavi, ono čemu je i sama težila, ali joj je izmicala, čak i onda kada je bila potpuno slobodna od zloglasne veze sa Aristotelom Onazisom, kao i slobodna od karijere koja je, kao i svaka velika karijera, njen život ispunjavala užasom, kao i silnom slavom. 

Naslovnu ulogu igra Anđelina Džoli i to je nešto što može biti opstrukcija, u smislu da jedna veoma poznata glumica - diva, u poslednje vreme takođe poznatija po privatnom životu, nego po onome što je uradila u svetu filma, igra drugu divu. Scene u kojima Džoli peva, jesu vrlo sugestivne, u trivijama se pominje da je sedam meseci uzimala časove pevanja, iako su u filmu korišćeni autentični snimci Marije Kalas. 

Scene iz pozorišta, ipak se „presnimljene” sa likom Anđeline Džoli, na momente deluju kao da su snimane VHS tehnikom kako bi oživele sada već gotovo davno prošlo vreme, što estetski ima svoje opravdanje. U odjavnoj špici, kada počnu da se ređaju dokumentarni video-materijali, pojava Marije Kalas bukvalno ostavlja bez daha s obzirom na ono sa čime je gledalac bio suočen prethodna dva sata - njenom ličnom dramom i tragičnim krajem. 

Nisam neki poseban operski znalac, niti veliki ljubitelj opere, ali deluje mi da je izbor iz uloga Marije Kalas - Dezdemona, Elvira. Norma, Violeta, Medeja - kao i opredeljenje da se njen život prikaže u tri čina i epilogom, veoma efektan. Odrastanje sa majkom koja je bila i eksploatator svojih ćerki, podvodeći ih Nemcima u vreme Drugog svetskog rata, sve ono što je usledilo, takođe kao svojevrsna eksploatacija (operska karijera, kao i veza sa prebogatim grčkim „kolekcionarom žena”, bez prave porodice), učinilo je da Marija peva, baš kao što se i navodi u filmu na nekoliko mesta, kao ptica. U kavezu, čak i kad je bio zlatan, dodao bih ja.   

Ima onaj izraz kad srce prepukne od tuge. Odlična je ilustracija za ono što se desilo Mariji Kalas. 

Gledajući to u audio-vizuelno besprekornom filmu Pabla Larana koji se dramaturški trudio da ostane podalje od patetike, malo je falilo da mi se dogodi nešto slično. Što i nije preporuka za one kojima srce voli i da preskače.