ПТИЦА У ЗЛАТНОМ КАВЕЗУ Марија Калас – дива опевана у филму Пабла Ларана

Недавно, 2021. објављена је и њена преписка. Ауторка Линдзи Спенс је од ње направила боркињу против сексизма, трагичну хероину која је могла све да има, осим срећног приватног живота.

Редитељ Пабло Ларан и сценариста Стивен Најт, у филму „Марија” који је у биоскопима ових дана, концентрисали су се на последњих седам дана велике диве, које проводи у Паризу, 1977, заједно са слушкињом и батлером, два псића, који су јој били једина породица. Концентрисали су се на њен покушај да у глави замисли, па и нама у публици још једном исприча све најважније детаље свог живота, истовремено покушавајући још једном да запева, што је на крају коштало и живота, узимајући у обзир да је у то време развила изузетну овисност о лековима и алкохолу, не хранећи се готово ничим другим. 

У филму, као што наслов гласи, више је посматрана као Марија него дива позната под именом Ла Калас. Она чувена „да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој”, могла би да се примени и на Марију Калас.

Уз реч слобода могла би се уметнути и реч љубав, јер опера, арије које су је прославиле, најчешће и јесу песме о љубави, оно чему је и сама тежила, али јој је измицала, чак и онда када је била потпуно слободна од злогласне везе са Аристотелом Оназисом, као и слободна од каријере која је, као и свака велика каријера, њен живот испуњавала ужасом, као и силном славом. 

Насловну улогу игра Анђелина Џоли и то је нешто што може бити опструкција, у смислу да једна веома позната глумица - дива, у последње време такође познатија по приватном животу, него по ономе што је урадила у свету филма, игра другу диву. Сцене у којима Џоли пева, јесу врло сугестивне, у тривијама се помиње да је седам месеци узимала часове певања, иако су у филму коришћени аутентични снимци Марије Калас. 

Сцене из позоришта, ипак се „преснимљене” са ликом Анђелине Џоли, на моменте делују као да су снимане ВХС техником како би оживеле сада већ готово давно прошло време, што естетски има своје оправдање. У одјавној шпици, када почну да се ређају документарни видео-материјали, појава Марије Калас буквално оставља без даха с обзиром на оно са чиме је гледалац био суочен претходна два сата - њеном личном драмом и трагичним крајем. 

Нисам неки посебан оперски зналац, нити велики љубитељ опере, али делује ми да је избор из улога Марије Калас - Дездемона, Елвира. Норма, Виолета, Медеја - као и опредељење да се њен живот прикаже у три чина и епилогом, веома ефектан. Одрастање са мајком која је била и експлоататор својих ћерки, подводећи их Немцима у време Другог светског рата, све оно што је уследило, такође као својеврсна експлоатација (оперска каријера, као и веза са пребогатим грчким „колекционаром жена”, без праве породице), учинило је да Марија пева, баш као што се и наводи у филму на неколико места, као птица. У кавезу, чак и кад је био златан, додао бих ја.   

Има онај израз кад срце препукне од туге. Одлична је илустрација за оно што се десило Марији Калас. 

Гледајући то у аудио-визуелно беспрекорном филму Пабла Ларана који се драматуршки трудио да остане подаље од патетике, мало је фалило да ми се догоди нешто слично. Што и није препорука за оне којима срце воли и да прескаче.