INTERVJU: SAŠA ASENTIĆ, KOREOGRAF I IZVOĐAČ Borba za različitost

Saša Asentić nikada nije pristao na to. U njegovom radu već 25 godina se ogleda želja za sticanjem novog iskustva, kakvog do sada nije bilo na umetničkoj sceni Novog Sada, pa i Evrope. Osnivanjem asocijacije „Per.Art“ odmah nakon NATO bombardovanja 1999, sa brojnim saradnicima od kojih su mnogi sada etablirani umetnici, krenulo se u nepoznato – uključivanje (inkluziju) ljudi sa invaliditetom, kao i onih bez, podjednako sa i bez umetničkog iskustva, na lokalnu umetničku scenu. Rezultat je da četvrt veka kasnije predstava „Dis Dis Contact“, najnovije delo ovog pokreta, svetsku premijeru ima u Parizu.

Kad bi se vratili u devedesete, trenutak osnivanja „Per.Arta“, šta biste videli? 

- Krajem devedesetih, sa svim iskustvima delovanja na tadašnjoj alternativnoj sceni koja je kritički promišljala društvo u kojem smo živeli, imali smo akcije koje bi stvarale moguće društvene odnose i sliku društva u kakvom bismo mi voleli i želeli da živimo. Nadam se da se mnogi još uvek sećaju tog osećaja i te snage, vizije koju smo imali i delili. Tog stava da od nas zavisi. To je bilo stanje iz kojeg smo delovali i u kojem se desio taj naš susret. On se desio u maloj prostoriji, možda tri i po sa četiri i po metra. U prostoriji za udruženje roditelja dece sa smetnjama u razvoju. U tom periodu smo svi bili mladi i toliko nas je bilo da nije bilo prostora između nas u fizičkom smislu, da bi se nešto moglo plesno i pozorišno raditi. Međutim, osetili smo da pozorište i ples imaju tu moć stvaranja osećaja zajedništva i pripadnosti. To nas je mobilisalo, povezalo i od tog trenutka, to se baš desilo nekad u oktobru ili početkom novembra, 1999, 25 godina se nijednog dana nismo razišli ili rastavili. U tom trenutku, zapravo periodu, mi nismo uopšte zamišljali ovu neku daleku budućnost, četvrt veka posle. Iz više razloga. Prvo zato što u borbama da se izborimo za naše mesto, borili smo se i da neposredno posmatramo šta se dešava, šta se to menja ako insistiramo na tim principima na kojim svih ovih godina temeljimo naš rad - briga za drugog, pristupačnost i solidarnost. 

Nakon svega toga, i zahvaljujući svemu tome, mi sada možemo da govorimo i o trenucima 25 godina posle. 

- Sve što smo postigli, uradili u umetničkom smislu, ako gledamo iz perspektive kad smo počinjali, bilo je nezamislivo. Ali, bilo je i te kako zamislivo zato što smo mi zbog toga i krenuli u celu priču. A to je da ne pristajemo na to da smo skrajnuti, marginalizovani i obespravljeni. I da ne pristajemo da nikome nije stalo do toga. U tom smislu smo imali jasnu ideju da može to da se poveže i sa istorijskom, političkom mišlju - nemoguće je upravo ono što nas motiviše da bismo dokazali da je i te kako moguće. Sada su to društvene činjenice, da smo mi za ovih 25 godina proizveli to da su naše kolege i koleginice sa intelektualnim invaliditetom umetnici prepoznati i na međunarodnoj sceni, i u Novom Sadu. To šire prepoznavanje i priznanje je čak dobilo, desilo se i na nivou najrelevantnijih insitucija koje određuju šta je umetnost danas. I kakva umetnost danas ima značaj za svet u kojem živimo. Što su činjenice koje niko ne može da pobije. Mogu mnogi da se ne slažu sa tim, jer zbog naših stavova možda nismo podobni, ili iz nekih drugih razloga neko može da se ne slaže sa tim, ali ne može da pobije tu činjenicu. I to je ono što smislim da je jako važno, ono zbog čega shvatamo da smo svakim svojim danom, svakim svojim susretom i javnim nastupom uspeli da interve- nišemo u stvarnost, a samim tim i da intervenišemo u istoriju, odnosno u način beleženja prošlosti. Da intervenišemo na onim mestima, kod onih koji pišu istoriju, ili nam plasiraju priču o društvu u kojem živimo, gde smo uvek bili isključivani. Mi smo svojim radom uspeli da menjamo tu stvarnost, dajemo primer šta je moguće. Uzbudljivo mi je zamišljati kako bi to izgledalo kad bi postojala hiljadu takvih primera. To znači da bismo mi onda definitivno živeli u drugačijem društvu, a to društvo i naši primeri toga se temelje na, kao što sam ranije spomenuo, na ideji brige o drugom, empatiji, solidarnosti, društvenoj pravdi. U svemu tome je protkana, duboko ukorenjena ideja borbe protiv ejblizma, a to je odlika sistema koji diskriminišu osobe sa invaliditetom, favorizujući one bez invaliditeta. 

Uvek smo promišljali inkluziju i umetnost, i taj presek performansa i političnog delovanja u javnosti, kao nešto što je stalno živo i nešto što stalno preispituje i insistira na toj vrsti otvorenosti za promene, na koje pristajemo isključivo ukoliko su u službi dostojanstvenog života svih nas

Šta je bilo najteže u ovom celom poduhvatu, ja bih to tako nazvao?

- Bilo je jako puno teških situacija, jer iz ovog svega što sam opisao jasna je težina te borbe, pogotovo jer se radi i o učestvovanju osoba sa invaliditetom u toj borbi i borbi za osobe sa invaliditetom. Što nas je više jači smo i što je više onih do kojih dopremo svi zajedno smo jači. Onda svakako je bilo najteže tokom ovih godina kada su umirali oni koji su bili naši najbliži i oni koji smo bili mi. Tu pre svega mislim na majke. Majke naših saboraca, prijatelja i kolega sa invaliditetom. Majke koje su svojom borbom i svojom hrabrošću da se suprotstave patrijarhatu, ejblizmu, žene koje su imale snagu, istrajavale u borbi za svoju decu i u borbi za ideju prihvatanja različitosti, bile su prve koje su se suprotstavile svim institucijama od zdravstvenih, do obrazovnih, u krajnjoj liniji i institucija kulture i umetnosti. One su bile te koje su bile uvek na prvoj liniji, a mi smo se onda pridružili toj borbi kroz umetnost. Mislim da se najčešće tim ženama i tim borbama ne daje prostor i vidljivost, nego se uzimaju zdravo za gotovo. Čak se radi sistemski - naravno, jasno je, zbog patrijarhalnog modela - zašto te borbe i žene ostaju nevidljive. Njihova imena su: Milosava, Jadranka, Ljubica, Mara, Bogdanka, Marija, Julijana, Ljubica i Jovan. Nadovezao bih tu i naše bliske prijateljice, saradnike, saborce i saborkinje, koji su nas podržavali i bili izuzetno važni za naš rad, a isto više nisu sa nama: Ljiljana Berković, Ljilja Vukajlov i Vanja Brzak. I, naravno, Igor Banjac, naš prijatelj i član, umetnik sa Daunovim sindromom, koji je isto preminuo. Uvek u sećanju i prisustvu svih tih koji nisu sa nama, vidim istorijski revolucionaran proces. Mi nosimo sećanje i povezujemo se sa borbom za temeljnu promenu društva u kojem živimo.

Igor Burić