FENOMENI: PESNIČKA REPUBLIKA, U BANATU Svet treba da peva, ne da ratuje

Dvadeseti vek je bio u znaku avangarde, moderne i posmoderne, a u treći milenijum smo ušli shvatajući da dolazi novo vreme, da dolaze novi ljudi, ali niko nije znao gde to vodi. Mrzovolja usled stešnjenosti, sa pojavom interneta u trećem mileniju, života i sveta koji su nas dali i medijske  dostupnosti vaskolikih naopakih događanja učinili su da umetnost sa jedne stane dobije inženjersku akademiziranu i apstraktnu notu otuđenih ljudi, u svetu koji je prepun konflikata, ratnih dejstava i korporativnih pohlepa i gde je tako malo empatije ostalo za one druge, za pesnike i poeziju, u vremenu gde se htelo pesmi oduzeti lični ton i preko potrebna emocija koja ju je čininila ljudskom i odviše ljudskom kreacijom, postulatom duha i srca nesvikog na ulogu koju su mu dali kreatori novog društvenog poretka. Sa pojavom društvenih mreža i sa njihovim svakodnevnim virtuelnim nadrastanjem običnog življenja, otkrio sam da one mogu poslužiti kao odlična platforma za iskazivanje individualnih i ličnih kreativnih poetika pojedinaca koji su vapili za novom percepcijom istih u vremenu kad su književni časopisi zatvorili svoja vrata, osim za učenost koja se počela nametati svojim autoritetom i mnogolikim nedorečenim i brbljivim teorijama i tako je gušila i davila želju da se kroz umetničko delo pojedinca ili grupe traži spoznajnost novih kreacija koje očovečuju posrnulog čoveka sa kraja drugog milenijuma. Svet oko nas, u trenutku kad nam je sve na dohvat ruke, je nemilosrdno grabio prema litici iz koje će se stropoštati u svoje samoponištenje, osim ako se ne desi i jedna trunka vere da se sve to može izbeći i da se može krenuti u suprotnom pravcu. Shvatili smo: “Svet treba da peva, a ne da ratuje”. Potreba da se misli postoji od pračoveka do dana današnjeg, a potreba da se emotivno kroz jezik i stihove doživljava i proživljava svet je data svakom pojedincu i to je u praćeliji svakog živog bića. A najbolji način da se sve to iskaže je pesma, a ona je ostala zarobljena između proračunate karijerističke  ironije akademizma i groktanja domaćih životinja, gde pojedinac samo sa glasovima duše i čista srca, a naoružan talentom kao ličnim jezičkim i poetskim izrazom, nije imao mesta. Strah pred autoritetima u autoritarnim društvenim sistemima, a ujedno i institucijama, je gušio u narodima i pojedincima uopšte želju da zapišu i na svetlo dana iskažu svoje pesničke bravure. Koristeći fejsbuk platformu, ja sam pozvao pesnike iz čitavog sveta na fejsbuk festival kroz koji je, za deset godina, prošlo više od tri hiljade pesnika iz preko trideset država, a isti je poslužio kao odlična platforma za stvaranje Pesničke republike u mome selu, odakle smo čitajući poeziju, u poslednjih osam godina, globalnom selu slali poruku da svet treba da peva a ne da ratuje. Za tu priliku smo virtuelnoj pesničkoj državi dali sve državne atribute, imala je svoju zastavu, svoju himnu, svoj ustav, svog osnivača, predsednika, vladu i ambasadore i sve je to bilo ustavom definisano, gde je svaki državljan, pesnik ili ljubitelj poezije, u knjizi državnljana svojim potpisom garantovao da daje sagalasnost i da se slaže sa ustavom i time je sticao državljanstvo Pesničke republike. Državljani ne plaćaju članarinu, tj. nemju nikakvog poreza. Od njih se jedino traži da budu kako stvaraoci tako i konzumenti poezije, literature i kulture na način kako oni to najbolje mogu i žele. Pesnička republika svake godine dodeljuje Gramate i nagrađuje knjige koje vrede ali su usled različitih okolnosti izgubile priliku da budu nagrađene u poslednjih pedeset godina. Na taj način osnivač, predsednik i vlada Pesničke republike čine da se svetlo medijske pažnje usmeri na knjigu i na autora i tako se ispravi nepravda koje u književnom životu a i u književnosti uvek ima. 

Novo vreme je pokazalo da su se pesnički tronovi na kojima su sedele pesničke veličine urušili sami od sebe, da su se mnogi poetički obrasci potrošili, a da novi, evo, zahvaljući savremenim tehnologijama polako izlaze na svetlo dana. Poezija i pesništvo mora da dobije lice novog humanizma, da se vrati svojoj osnovnoj svrsi – čoveku, a to znači da ga nadahnjuje, da ga očovečuje, da ga oradošćuje, da mu otvara vrata vlastite percepcije i samospoznaje sveta. Moderne teorije književnosti i književne kritike su nas, pod uticajima globalnih politika, u želji da odgovore vremenu u kome živimo, odvele u ćorsokak sa svojim cepidlačenjem i željom da matematički proračunavamo stihove i strofe i da ih objašnjavamo estetskim kriterijumima koji miljama kaskaju iza stvarnosti i onog što poezija kao izraz svukupnog čovekovog unutrašnjeg bića iz njega ište. Ne kažem da one ne treba da postoje, već kažem da moraju da promene naočare kroz koje gledaju i samo tako možemo iznova graditi novi kako pesnički svet tako i ovaj stvarni u kome živimo. Dakle, insistiram na tome da u Pesničkoj republici nema esnafske elite koja će se nametnuti i diktirati iz jednog zatvorenog kruga pravila i obrasce pisanja i pevanja. Ta priča je ostala za nama u dvadesetom veku i ona je potrošena. Rezultate njenog vladanja danas trpimo kao posledice da je poezija skrenuta na potpunu društvenu marginu da je prokazana i odbačena kao nešto nepotrebno. I zato kroz Pesničku republiku iznova afirmišemo pesmu i podižemo je kao kraljicu  umetnosti reči na najviši duhovni pijedestal. 

Radovan Vlahović