ФЕНОМЕНИ: ПЕСНИЧКА РЕПУБЛИКА, У БАНАТУ Свет треба да пева, не да ратује

Двадесети век је био у знаку авангарде, модерне и посмодерне, а у трећи миленијум смо ушли схватајући да долази ново време, да долазе нови људи, али нико није знао где то води. Мрзовоља услед стешњености, са појавом интернета у трећем миленију, живота и света који су нас дали и медијске  доступности васколиких наопаких догађања учинили су да уметност са једне стане добије инжењерску академизирану и апстрактну ноту отуђених људи, у свету који је препун конфликата, ратних дејстава и корпоративних похлепа и где је тако мало емпатије остало за оне друге, за песнике и поезију, у времену где се хтело песми одузети лични тон и преко потребна емоција која ју је чининила људском и одвише људском креацијом, постулатом духа и срца несвиког на улогу коју су му дали креатори новог друштвеног поретка. Са појавом друштвених мрежа и са њиховим свакодневним виртуелним надрастањем обичног живљења, открио сам да оне могу послужити као одлична платформа за исказивање индивидуалних и личних креативних поетика појединаца који су вапили за новом перцепцијом истих у времену кад су књижевни часописи затворили своја врата, осим за ученост која се почела наметати својим ауторитетом и многоликим недореченим и брбљивим теоријама и тако је гушила и давила жељу да се кроз уметничко дело појединца или групе тражи спознајност нових креација које очовечују посрнулог човека са краја другог миленијума. Свет око нас, у тренутку кад нам је све на дохват руке, је немилосрдно грабио према литици из које ће се стропоштати у своје самопоништење, осим ако се не деси и једна трунка вере да се све то може избећи и да се може кренути у супротном правцу. Схватили смо: “Свет треба да пева, а не да ратује”. Потреба да се мисли постоји од прачовека до дана данашњег, а потреба да се емотивно кроз језик и стихове доживљава и проживљава свет је дата сваком појединцу и то је у праћелији сваког живог бића. А најбољи начин да се све то искаже је песма, а она је остала заробљена између прорачунате каријеристичке  ироније академизма и гроктања домаћих животиња, где појединац само са гласовима душе и чиста срца, а наоружан талентом као личним језичким и поетским изразом, није имао места. Страх пред ауторитетима у ауторитарним друштвеним системима, а уједно и институцијама, је гушио у народима и појединцима уопште жељу да запишу и на светло дана искажу своје песничке бравуре. Користећи фејсбук платформу, ја сам позвао песнике из читавог света на фејсбук фестивал кроз који је, за десет година, прошло више од три хиљаде песника из преко тридесет држава, а исти је послужио као одлична платформа за стварање Песничке републике у моме селу, одакле смо читајући поезију, у последњих осам година, глобалном селу слали поруку да свет треба да пева а не да ратује. За ту прилику смо виртуелној песничкој држави дали све државне атрибуте, имала је своју заставу, своју химну, свој устав, свог оснивача, председника, владу и амбасадоре и све је то било уставом дефинисано, где је сваки држављан, песник или љубитељ поезије, у књизи државнљана својим потписом гарантовао да даје сагаласност и да се слаже са уставом и тиме је стицао држављанство Песничке републике. Држављани не плаћају чланарину, тј. немју никаквог пореза. Од њих се једино тражи да буду како ствараоци тако и конзументи поезије, литературе и културе на начин како они то најбоље могу и желе. Песничка република сваке године додељује Грамате и награђује књиге које вреде али су услед различитих околности изгубиле прилику да буду награђене у последњих педесет година. На тај начин оснивач, председник и влада Песничке републике чине да се светло медијске пажње усмери на књигу и на аутора и тако се исправи неправда које у књижевном животу а и у књижевности увек има. 

Ново време је показало да су се песнички тронови на којима су седеле песничке величине урушили сами од себе, да су се многи поетички обрасци потрошили, а да нови, ево, захваљући савременим технологијама полако излазе на светло дана. Поезија и песништво мора да добије лице новог хуманизма, да се врати својој основној сврси – човеку, а то значи да га надахњује, да га очовечује, да га орадошћује, да му отвара врата властите перцепције и самоспознаје света. Модерне теорије књижевности и књижевне критике су нас, под утицајима глобалних политика, у жељи да одговоре времену у коме живимо, одвеле у ћорсокак са својим цепидлачењем и жељом да математички прорачунавамо стихове и строфе и да их објашњавамо естетским критеријумима који миљама каскају иза стварности и оног што поезија као израз свукупног човековог унутрашњег бића из њега иште. Не кажем да оне не треба да постоје, већ кажем да морају да промене наочаре кроз које гледају и само тако можемо изнова градити нови како песнички свет тако и овај стварни у коме живимо. Дакле, инсистирам на томе да у Песничкој републици нема еснафске елите која ће се наметнути и диктирати из једног затвореног круга правила и обрасце писања и певања. Та прича је остала за нама у двадесетом веку и она је потрошена. Резултате њеног владања данас трпимо као последице да је поезија скренута на потпуну друштвену маргину да је проказана и одбачена као нешто непотребно. И зато кроз Песничку републику изнова афирмишемо песму и подижемо је као краљицу  уметности речи на највиши духовни пиједестал. 

Радован Влаховић