INTERVJU: GABRIJEL FELC, ŠEF-DIRIGENT BEOGRADSKE FILHARMONIJE Pred klasikom su teška vremena
Gabrijel Felc, jedan od najistaknutijih nemačkih dirigenata sa svestranom karijerom u operskom i simfonijskom repertoaru, otpočeo je mandat šefa-dirigenta Beogradske filharmonije u sezoni 2017/18. i za proteklih sedam godina postigao je mnoge uspehe i značajno uticao na kvalitet orkestra.
Govoreći o kreiranju repertoara za aktuelnu koncertnu sezonu BGF. maestro Felc ističe da je temelj kriterijuma publika, kojoj, kako kaže, treba ponuditi i poznate kompozicije, ali i nova dela.
– Uvek moramo da pogledamo šta smo u prethodnoj sezoni svirali i šta nismo, jer težimo ka tome da dela ne ponavljamo i da uvek izvodimo neka nova. Recimo, od pre dve godine gledamo da izvedemo i po jednu operu – prošle smo svirali Madam Baterflaj, pre dve godine Tosku Đakoma Pučinija, a ove sezone, mislim prvi put u celosti u Srbiji, izvešćemo Tristana i Izoldu Riharda Vagnera.
Na čemu je danas, ne samo u slučaju BGF već uopšte, veći akcenat – na repertoaru, solistima ili kombinaciji toga?
– Najbolje je, naravno, napraviti kombinaciju. Neki put imamo i sjajne soliste i idealan repertoar. Na primer, kada Sergej Krilov, odličan ruski violinista, poželi da svira Koncert za violinu br. 2 Sergeja Prokofjeva – to je savršena kombinacija i, naravno, lako se dogovorimo. S druge strane, neki put je teže napraviti idealnu kombinaciju. Veliki solisti su izuzetno važni i za kulturu ansambla u smislu kako sviramo, kako se međusobno slušamo, kako izvodimo koncert i imamo probe zajedno. Ali, naravno, najveći i najvažniji solisti su i uvek skupi, a to je veliki problem. (smeh) Naravno, to je generalno i naš problem trenutno. Mi imamo sada jedan profesionalan i jako motivisan ansambl u gradu i Beogradska filharmonija ima fenomenalnu publiku. Dirigovao sam u mnogo gradova u celom svetu, ali ova publika je posebna i za mene i za orkestar. Uvek je mnogo ljudi na svakom koncertu koji su uz BGF celim srcem i to je veliki poklon za nas. S druge strane, nama treba veći budžet, više ljudi, više stabilnijih pozicija u orkestru i podrške u tom smislu jer konkurencija, u vidu drugih orkestara u Evropi, svira na istom nivou, ali budžeti nam nisu isti.
Kako razmišljate na temu trendova u orkestarskom izvođaštvu? Šta je danas aktuelno u svetu?
– Iskreno, vidim teško vreme za klasičnu muziku. Nove generacije u odnosu na nas imaju potpuno drugačiji fokus. Govorim samo u svoje ime, to je moje mišljenje kao muzičara i dirigenta. Ja sada imam 53 godine i moj normalan fokus za, na primer, Bruknerovu simfoniju jeste oko 90 minuta, za Tristana i Izoldu s pauzama ukupno pet sati, za jednu knjigu Dostojevskog mi treba možda pola godine da pročitam... Ali nove generacije su na Tiktoku – oni imaju 10 sekundi, 11 sekundi, knjige možda čitaju, možda ne, ne znam, a za kulturu treba strpljenja, treba imati više fokusa, vremena… Moraš da sediš, imaš koncentracije i da dugo čekaš. Ona nije aktuelna i popularna. Pop kultura je brza, video-klipovi su ubrzani, s puno kadrova koji se brzo smenjuju. To nije isto i nikako ne ide zajedno. Razlike su velike, tako da će to biti veliki problem u budućnosti. To, prema mom mišljenju, nije dobro i ne vidim u tome pozitivne okolnosti za klasičnu muziku. Ovo nije situacija samo u Srbiji, Nemačkoj ili Engleskoj, već u celom svetu. Orkestri su počeli da sviraju drugačiji repertoar, više aktuelnu i popularnu muziku, koncerti su danas kraći ili počinju ranije, imamo koncerte za decu, bebe i tinejdžere. To je nova situacija u svetu, ali takođe to ima i svoje pozitivne strane. Na primer, meni se dopalo da dirigujem neke koncerte filmske muzike, ali nama je, što se klasične muzike tiče, potrebno da izvodimo dela Hajdna, Baha, Bramsa, Mendelsona, Bruknera, Malera, Vagnera itd.
BGF i Ksenija Sidorova večeras na Nomusu
Ambasadorka klasične harmonike u svetu, harizmatična Ksenija Sidorova, nastupiće kao solistkinja večeras na Nomusovom koncertu, koji počinje u 20 časova u Sinagogi. Ksenija Sidorova na Nomus dolazi prvi put, i kao solistkinja će sa Beogradskom filharmonijom, pod dirigentskim vođstvom Gabrijela Felca, izvesti „Horizonte”, za harmoniku i orkestar Dobrinke Tabakove, „Tri balade”, za harmoniku i orkestar Fazila Saja, i „Histeriju”, za harmoniku i orkestar Pjetra Rofija. Na programu ovog koncerta su još i Ponkijelijev „Ples satova” (odlomak iz opere „Đokonda”), i Mocartova Simfonija br. 41 u C-duru („Jupiter”).
Nije li to onda obrnuta situacija – da li se izvođenjem popularne muzike više popularizuje upravo ta muzika ili se izvođenjem filmske muzike više slušaocima približava filmska muzika, a ne klasična?
– Generalno nemam problem s popularnom kulturom, ali važno mi je da istaknem razliku. Da biste me bolje razumeli, navešću dobar primer Majkla Džeksona, koji je bio fantastičan pevač, muzičar, igrač.... Ali on je bio proizvod velike industrije. On je sve – on predstavlja spektakl, šou i kulturu današnjeg vremena, i to je što se mene tiče potpuno u redu. Ali kada ja dirigujem Betovena, to nije isto. Ja nisam spektakularan, ne pružam šou i to nije moja muzika već Betovenova. Ja samo pomažem da se Betovenova muzika oživi i dopre do slušalaca. Zato sada mnogi umetnici, dirigenti, orkestri, menadžeri pokušavaju u vidu eksperimenta da postignu isti efekat popularne kulture, ali nama spektakl zapravo nije potreban, već mentalni fokus i prisutnost. Da, to je naš problem.
Kada ste govorili o mlađim generacijama, i orkestar bi trebalo vremenom podmlađivati da bi se zadržao postojeći nivo orkestra. Koliko je to neophodno raditi u ovom trenutku?
– Generalno, nivo orkestara u celom svetu ide samo napred. Mi imamo odlične i talentovane studente, a sada smo održali audicije i primili novu prvu obou, prvu violinu i koncertmajstora. Uvek imamo šanse za odlične kolege, ali kako su muzičari Beogradske filharmonije plaćeni u odnosu na naše kolege u Evropi, sve je rizično jer će mlađi umetnici zbog toga verovatno otići u druge orkestre u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj.
Kako kao dirigent vidite orkestar u nekoliko sledećih godina u skladu sa postojećom situacijom?
– Moja privatna vizija Beogradske filharmonije jeste da orkestar ide u „ligu šampiona“ u Evropi. Tamo su veliki orkestri kao, na primer, iz Berlina, Beča, Minhena ili Londona. I Beograd, naravno, pripada tom krugu, ali to zavisi od mnogih drugih stvari. (smeh)
Isidora Bovan