ИНТЕРВЈУ: ГАБРИЈЕЛ ФЕЛЦ, ШЕФ-ДИРИГЕНТ БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ Пред класиком су тешка времена

Говорећи о креирању репертоара за актуелну концертну сезону БГФ. маестро Фелц истиче да је темељ критеријума публика, којој, како каже, треба понудити и познате композиције, али и нова дела. 

– Увек морамо да погледамо шта смо у претходној сезони свирали и шта нисмо, јер тежимо ка томе да дела не понављамо и да увек изводимо нека нова. Рецимо, од пре две године гледамо да изведемо и по једну оперу – прошле смо свирали Мадам Батерфлај, пре две године Тоску Ђакома Пучинија, а ове сезоне, мислим први пут у целости у Србији, извешћемо Тристана и Изолду Рихарда Вагнера. 

На чему је данас, не само у случају БГФ већ уопште, већи акценат – на репертоару, солистима или комбинацији тога? 

– Најбоље је, наравно, направити комбинацију. Неки пут имамо и сјајне солисте и идеалан репертоар. На пример, када Сергеј Крилов, одличан руски виолиниста, пожели да свира Концерт за виолину бр. 2 Сергеја Прокофјева – то је савршена комбинација и, наравно, лако се договоримо. С друге стране, неки пут је теже направити идеалну комбинацију. Велики солисти су изузетно важни и за културу ансамбла у смислу како свирамо, како се међусобно слушамо, како изводимо концерт и имамо пробе заједно. Али, наравно, највећи и најважнији солисти су и увек скупи, а то је велики проблем. (смех) Наравно, то је генерално и наш проблем тренутно. Ми имамо сада један професионалан и јако мотивисан ансамбл у граду и Београдска филхармонија има феноменалну публику. Дириговао сам у много градова у целом свету, али ова публика је посебна и за мене и за оркестар. Увек је много људи на сваком концерту који су уз БГФ целим срцем и то је велики поклон за нас. С друге стране, нама треба већи буџет, више људи, више стабилнијих позиција у оркестру и подршке у том смислу јер конкуренција, у виду других оркестара у Европи, свира на истом нивоу, али буџети нам нису исти.

Како размишљате на тему трендова у оркестарском извођаштву? Шта је данас актуелно у свету?

– Искрено, видим тешко време за класичну музику. Нове генерације у односу на нас имају потпуно другачији фокус. Говорим само у своје име, то је моје мишљење као музичара и диригента. Ја сада имам 53 године и мој нормалан фокус за, на пример, Брукнерову симфонију јесте око 90 минута, за Тристана и Изолду с паузама укупно пет сати, за једну књигу Достојевског ми треба можда пола године да прочитам... Али нове генерације су на Тиктоку – они имају 10 секунди, 11 секунди, књиге можда читају, можда не, не знам, а за културу треба стрпљења, треба имати више фокуса, времена… Мораш да седиш, имаш концентрације и да дуго чекаш. Она није актуелна и популарна. Поп култура је брза, видео-клипови су убрзани, с пуно кадрова који се брзо смењују. То није исто и никако не иде заједно. Разлике су велике, тако да ће то бити велики проблем у будућности. То, према мом мишљењу, није добро и не видим у томе позитивне околности за класичну музику. Ово није ситуација само у Србији, Немачкој или Енглеској, већ у целом свету. Оркестри су почели да свирају другачији репертоар, више актуелну и популарну музику, концерти су данас краћи или почињу раније, имамо концерте за децу, бебе и тинејџере. То је нова ситуација у свету, али такође то има и своје позитивне стране. На пример, мени се допало да диригујем неке концерте филмске музике, али нама је, што се класичне музике тиче, потребно да изводимо дела Хајдна, Баха, Брамса, Менделсона, Брукнера, Малера, Вагнера итд.

Није ли то онда обрнута ситуација – да ли се извођењем популарне музике више популаризује управо та музика или се извођењем филмске музике више слушаоцима приближава филмска музика, а не класична?

– Генерално немам проблем с популарном културом, али важно ми је да истакнем разлику. Да бисте ме боље разумели, навешћу добар пример Мајкла Џексона, који је био фантастичан певач, музичар, играч.... Али он је био производ велике индустрије. Он је све – он представља спектакл, шоу и културу данашњег времена, и то је што се мене тиче потпуно у реду. Али када ја диригујем Бетовена, то није исто. Ја нисам спектакуларан, не пружам шоу и то није моја музика већ Бетовенова. Ја само помажем да се Бетовенова музика оживи и допре до слушалаца. Зато сада многи уметници, диригенти, оркестри, менаџери покушавају у виду експеримента да постигну исти ефекат популарне културе, али нама спектакл заправо није потребан, већ ментални фокус и присутност. Да, то је наш проблем.

Када сте говорили о млађим генерацијама, и оркестар би требало временом подмлађивати да би се задржао постојећи ниво оркестра. Колико је то неопходно радити у овом тренутку? 

– Генерално, ниво оркестара у целом свету иде само напред. Ми имамо одличне и талентоване студенте, а сада смо одржали аудиције и примили нову прву обоу, прву виолину и концертмајстора. Увек имамо шансе за одличне колеге, али како су музичари Београдске филхармоније плаћени у односу на наше колеге у Европи, све је ризично јер ће млађи уметници због тога вероватно отићи у друге оркестре у Немачкој, Француској, Енглеској. 

Како као диригент видите оркестар у неколико следећих година у складу са постојећом ситуацијом? 

– Моја приватна визија Београдске филхармоније јесте да оркестар иде у „лигу шампиона“ у Европи. Тамо су велики оркестри као, на пример, из Берлина, Беча, Минхена или Лондона. И Београд, наравно, припада том кругу, али то зависи од многих других ствари. (смех) 

Исидора Бован