REČ KRITIKE "Sever" Burhana Sonmeza
Agora, 2022.
„Sever“ je prvi roman Burhana Sonmeza (1965) jednog od od najznačajnijih savremenih turskih (odnosno kurdskih) pisaca, višestruko nagrađivanog, koji je trenutno i predsednik svetskog PEN centra. Osim kao pisac, istakao se i kao aktivista za ljudska prava.
„Sever“ pri čitanju povremeno evocira snoliku prozu našeg nedavno preminulog književnika Gorana Petrovića, mada se u njemu prvenstveno može prepoznati slična linija kakvu je imala po svemu atipična knjiga Kazua Išigura „Pokopani div“. Kao i kod Išigura, u pitanju je priča smeštena u vreme koje odgovara mitskom, i Sonmazovim svetom se kreću likovi koji podsećaju na one iz bajki.
Zaplet takođe nalikuje na bajke – jednog jutra, u usamljenom selu osvanulo je telo nagog mrtvog muškarca, koji je pre toga bio misteriozno odsutan dvadeset godina. Njegov sin Rinda odlučuje da pođe u svet ne bi li otkrio tajne očevog odsustva, i pokušao da rekonstruiše kakav je čovek bio. Jedino što glavni lik ima na početku svoje potrage je jedna staklena minđuša koju je (simbolično) pronašao skrivenu u očevim ustima, i šture priče majke, i jednog očevog prijatelja, koji jedva da išta više znaju o njemu sem da je prvi put u selo došao sa tajanstvenog i opasnog severa.
Na svom putu, Rinda od običnog lovca postaje lovac na snove i priče; njegove avanture neosetno se prepliću sa niskama pripovedaka i legendi Istoka. Mnoge pripovesti liče na pomalo zaumne refleksije o životu, mada ne gube slikovitu plastičnost, a često ni brutalnost pravih bajki. Sonmezov snoliki, uvek pomalo lirski i melanholični stil ima hipnotični, lenji ritam kao da upravo slušamo zavodljivog pripovedača bajki, ali ovakva vrsta pisanja koje u sebi evocira nešto arhetipsko uvek je mač sa dve oštrice; mada iza najboljih pasaža ostaju slike koje se dugo pamte, ukupna forma čini se suviše neodređena za duge narativne forme poput romana, pa ne drži uvek lako pažnju čitalaca.
Nastasja Pisarev
