РЕЧ КРИТИКЕ "Север" Бурхана Сонмеза

„Север“ је први роман Бурхана Сонмеза (1965) једног од од најзначајнијих савремених турских (односно курдских) писаца, вишеструко награђиваног, који је тренутно и председник светског ПЕН центра. Осим као писац, истакао се и као активиста за људска права. 
„Север“ при читању повремено евоцира снолику прозу нашег недавно преминулог књижевника Горана Петровића, мада се у њему првенствено може препознати слична линија какву је имала по свему атипична књига Казуа Ишигура „Покопани див“. Као и код Ишигура, у питању је прича смештена у време које одговара митском, и Сонмазовим светом се крећу ликови који подсећају на оне из бајки. 
Заплет такође наликује на бајке – једног јутра, у усамљеном селу освануло је тело нагог мртвог мушкарца, који је пре тога био мистериозно одсутан двадесет година. Његов син Ринда одлучује да пође у свет не би ли открио тајне очевог одсуства, и покушао да реконструише какав је човек био. Једино што главни лик има на почетку своје потраге је једна стаклена минђуша коју је (симболично) пронашао скривену у очевим устима, и штуре приче мајке, и једног очевог пријатеља, који једва да ишта више знају о њему сем да је први пут у село дошао са тајанственог и опасног севера. 
На свом путу, Ринда од обичног ловца постаје ловац на снове и приче; његове авантуре неосетно се преплићу са нискама приповедака и легенди Истока. Многе приповести личе на помало заумне рефлексије о животу, мада не губе сликовиту пластичност, а често ни бруталност правих бајки. Сонмезов снолики, увек помало лирски и меланхолични стил има хипнотични, лењи ритам као да управо слушамо заводљивог приповедача бајки, али оваква врста писања које у себи евоцира нешто архетипско увек је мач са две оштрице; мада иза најбољих пасажа остају слике које се дуго памте, укупна форма чини се сувише неодређена за дуге наративне форме попут романа, па не држи увек лако пажњу читалаца.    

Настасја Писарев