PRIČA O KNJIGAMA Trt, mrt, život ili smrt!

Sve te Kafke, Tolstoji i Dostojevski – tolstojevski! – Muzil, Broh, Bernhard, a tek Džojs, Breht i rasuti eruptivni Fokner... Da ne bude zabune, i treba da čitamo velike i ozbiljne klasike, Hamsuna, Sartra, Dos Pasosa, Irvinga, Robgrijea, Fuentesa... Oni nas suočavaju sa samima sobom, pametni su i moćni, kućni psihoterapeuti i naši lični psihoanalitičari koji opsenjuju opasnom moći reči, prosipajući podno naših drhtavih nogu lepotu, ali i (pre)često bolne istine.
Ponekad je ipak potrebno da do čitalačkog zadovoljstva, do prosvetljenja do kojeg se stiže katarzičnim pričama koje su koliko pametne toliko i zabavne, knjigama iz kojih ne mora da vrcaju (samo) bolna saznanja nego i čista radost, razdraganost i uživanje: pa da se, dođavola, malo i zabavimo, da ne budemo uvek tako pametni, ozbiljni i odgovorni, jer ne mora uvek da bude: trt, mrt, život ili smrt! Nije valda da smo uvek toliko odgovorni, “filozofski” nastrojeni – a često intelektualo i intenzivno ambiciozni i opsednuti – da mislimo kako baš sve u životu mora biti sudbinsko i konačno: ljubav, mržnja, prezir, poslovne i porodične obaveze, otrežnjujući, smrtno ozbiljni bol, patnja, kajanje i krivica. U redu, čitamo Frenzena, Beketa, Ibzena i Joneska, Knausgora i Ostera, ali zašto da se povremeno ne podsetimo i Kišona, Čapeka, velikog Marka Tvena ili otkačenog Harmsa: 
“Jedna baba se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razbila se. Kroz prozor se nagnula druga baba da bi videla onu koja se razbila, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razbila. Zatim je kroz prozor ispala i treća baba, zatim četvrta, zatim peta. Kad je ispala i šesta baba, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gde su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.”

Zahvaljujući “Laguni”, nedavno su u naše gladne čitalačke ruke pristigle knjige Nila Gejmena (Anansijevi momci) i Teri Pračeta (Potez perom), u kojima, doduše, ne ispadaju babe kroz prozor, ali se zato dešavaju druge vanredne, neobične i skroz vedre i duhovite zgode. Pasionirani ljubitelji dobrih knjiga sigurno nisu zaboravili zajednički roman ove dvojice veselnika, “Dobra znamenja”. Svet na ivici apokalipse opisan tako vedro da morate da zavolite i potpune negativce, nosioce apokalipse, i dečju družinu koja apokalipsu zaustavlja, i šeprtljavu vešticu i lovca na veštice - čak i navijamo da stupe u ljubavnu vezu – a tek dva anđela koji se navodno bore jedan protiv drugog, jedan na strani zla a drugi predstavnik Dobra, i ono slatko kuče u koje se pretvorio demonski pas po želji dečaka-antihrista. 
U “Anansijevim momcima” Gejmen ispisuje jedan od svojih najboljih romana, na istom novou na kome se nalaze “Nikadođija” ili “Američki bogovi”, koji su mu i poslužili kao osnova za priču. Zabavna knjiga koja se ne piše svaki dan, niti imamo previše često prilike da takve knjige dobijamo u ruke. Ona poseduje sve: zabavna je, pametna i lucidna, otkačena i duhovita, i nećete je ispustiti iz ruku do zadnje stranice. Kako ono već neko reče, “neverovatno inventivno i kada uronite svašta se može desiti i svašta se uvek i desi”. I bajka i vesela filozofija, i katalog modli za pripovedanje, zanosno i nezaboravljivo, pa jedva čekate da istekne malo vremena pa da možete opet da je čitate.
Drugi pisac ovog autorskog tima zaslužnog za sjajna “Dobra znamenja”, sa zadovoljstvom i dubokim poštovanjem spomenuti autor, Teri Pračet, nije naravno napisao nove priče; bilo je to nemoguće čak i za njega, tvorca sjajnog fantazijskog Disksveta, jer je preminuo 2015. godine. Ali su za čitaoce “kao nove” jer ih je Pračet pisao i objavio davno, čak i pre no što je osmislio Disksvet; objavljivane su prvobitno u novinama i časopisima, a većina od njih pod pseudonimom. Već sami njihovi naslovi mogu dobrim poznavaocima Pračetovog proznog univerzuma da otkriju u kom (veselom) pravcu se kreću: Patuljci kao kod kuće, Kako je dobri kralj Venceslav zavoleo pop muziku na Stevandanj, Ukleti parni valjak, Kako je Skruy doživeo prosvetljenje i produhovljenje (Ho! Ho! Ho!) i opet postao gunđalo, Traži se debeli veseljak sa crvenom vunenom kapom...
Istina, nisu ni Dostojevski, ni Kami, ali jesu, fala bogu, Pračet i Gejmen. Uživancija! 

Đorđe Pisarev