(FOTO) „DNEVNIK” U SELU KRAJ VODE – JASENOVO Život uz najčistiji Karaš i najbolju rakiju

Krenuli smo već dobro utabanim stazama nad kojim se nadvijalo tunjavo nebo koje je pretilo da makar malo zakomplikuje naše putešestvije, ali kako smo se primicali najegzotičnijem delu naše pokrajine, tako se jutro razvedravalo i obasjavalo svu čar koju Jasenovo – uz jednu od najlepših vojvođanskih reka, Karaš – vekovima čuva. A kad smo ošacovali sve ono što pod svojim skutama čuva, onda su se i nestrpljivi tmurni oblaci navukli i isrpatili nas u gustim krokodilskim suzama. Kako i ne bi...

Reka nam je dosta čista, što potvrđuju i zaštićene vrste lokvanja koje imamo, a tu su i vidre i rakovi. Sreća pa nemamo nekih zagađivača, a većina meštana zaista vodi računa o prirodi i samom  priobalju (Dušan Lazin)

Elem... Stižemo u Jasenovo, nakon skoro tri sata lagane vožnje kroz opuštenu ravnicu, gde nas dočekuju predsednik Saveta Mesne zajednice Dušan Lazin i član Saveta, ali i Upravnog odbora Lovačke sekcije „Fazan” Jasenovo i Ekološkog društva „Karaš” Jasenovo Miloš Bogosavljević, koji nas upoznaju sa nekadašnjim i trenutnim stanjem u selu. 

Od njih saznajemo da uz Karaš imaju najkvalitetnija staba jasena u Srbiji, da imaju čak i jednu vrbu na kojoj rodi grožđe – crna slatka loza koja se hrabro uspinje uz drvo (bez pikova i trikova, ubeđuju nas) – ali i da imaju najstariju prugu na Balkanu (koja se odavno ne koristi), najveću galeriju drvenih skulptura na otvorenom u Evropi, jedan od najboljih Kulturno-umetničkih društava u Srbiji i jedno od najstarijih lovačkih društava u zemlji...

Tamo gde Karaš nestaje i opstaje

– Južni Banat spada u najlepši deo Vojvodine – tvrdi Miloš Bogosavljević, veliki ljubitelj i poštovalac prirode. – Poslednjih dvadesetak godina naš meštanin Srpko Savić, inače advokat koji radi u Beogradu ali svaki vikend provodi u Jasenovu, ulaže u priobalje Karaša gde je napravio mini-zoo vrt, galeriju drvenih skulptura na otvorenom, betonski teren za košarku, pesak za odbojku i slično. Sada dosta mladih pomaže da se to održava i sređuje.

I zaista, na desnoj obali Karaša, kada prođete pašnjake, mahnete kravama iz obližnje farme, pređete betonski most s kog vidite reku kako se grana na dve strane (a posle ponovo spaja), pa sliva preko slapova i „nestaje” u šumi, prepunu lokvanja i vilin konjica, tihe uživaoce i pecaroše na obali, kampere, ali i razne životinje (poput patuljastih koza, ponija, ečeva, morki, golubova pismonoša i sl.) ograđene a ipak slobodne da prošetaju ako se snađu...

– Naše lovačko društvo postoji više od 120 godina i trenutno broji 33 člana. Lovište nam nije loše, imamo dosta šume i najviše fazanske divljači. Zečeve nismo lovili sedam godina i tek smo prošle počeli da organizujemo po jedan lov godišnje. Imamo i srna, divlje svinje koje su više u prolazu... Šakali nam prave ogroman problem, em nam sakate divljač, em potiskuju lisice u selo – kaže Bogosavljević, napominjući da najveći problem imaju sa požarima, zbog čega im je nedavno bar četvrtina lovišta izgorelo, dok se još uvek ne zna koliko je životinja nastradalo.

Pa, sasvim se logično nameće pitanje – čime li se hrane meštani Jasenova kad u svemu briljiraju?!

– Pijemo najkvalitetniju rakiju – tvrdi Bogosavljević, dodajući da se na njima to i ne primeti toliko, a mi primećujemo i da se ne oseti. – Poznati smo po proizvodnji rakije jer imamo dosta voća. Imamo i letnju manifestaciju Dani rakije i ja verujem da smo makar u prvih pet u Srbiji po broju uzoraka, budući da smo sad imali 293! Imamo od jabuke, šljive, kajsije, trešnje, čak i od dunje za koju smo dobili mnoga priznanja.

Međutim, ma koliko se dobro jelo i pilo, u Jasenovu nije sve samo u toj vrsti hedonizma. Karaš je pak taj u kog se svi kunu...

– Uvek je blizina reke privlačila ljude da se nasele, bez vode nema ništa – veli Lazin. – Reka nam je dosta čista, što potvrđuju i zaštićene vrste lokvanja koje imamo, a tu su i vidre i rakovi. Sreća pa nemamo nekih zagađivača, a većina meštana zaista vodi računa o prirodi i samom priobalju.

U Jasenovu poslednjih godina prespava oko hiljadu meštana, ali je praznih kuća ipak sve manje, a cene variraju u zavisnosti od stanja u kom se nalaze, pa se kreću od 10.000 do 50.000 evra!

– Stvar je u tome da imaju ljudi gde da rade, kako u selu, tako i u Beloj Crkvi, Vršcu... Oni koji se bave poljoprivredom uglavnom uzgajaju žitarice ili drže farme krava i ovaca. Na svu sreću, mi smo uspeli da sačuvamo naša 74 hektara pašnjaka, tako što smo se u selu organizovali, skupili novac i uzeli u zakup. Dupljaja je imala oko 2.000 hektara ali je došao čovek i zakupio sve, umesto da je to selo uradilo. Kod nas i dalje taj pašnjak može da koristi bilo ko. Nismo smeli da dozvolimo da dođemo u situaciju da se neko umeša, pa da nam i zabrani prilaz Karašu – ističe predsednik Saveta Dušan Lazin, dodajući da su, uz pomoć Opštine, uradili rasvetu do reke.

Nedavno su uspeli i da renoviraju unutrašnjost nekadašnjeg bioskopa, odnosno današnjeg Doma kulture, a u planu je sređivanje zgrade Mesne zajednice, dela šume i, ono čemu se najviše nadaju, asfaltiranje oko 50 odsto ulica koje nikada asfalta nisu ni videle

Kada se već dotičemo radova, iliti investicija, nedavno su uspeli i da renoviraju unutrašnjost nekadašnjeg bioskopa odnosno današnjeg Doma kulture, a u planu je sređivanje zgrade Mesne zajednice, dela šume i, ono čemu se najviše nadaju, asfaltiranje oko 50 odsto ulica koje nikada asfalta nisu ni videle.

– Pola sela se izgradilo dok smo imali samodoprinos, kao što su škola, Dom zdravlja, bioskop, vodovod. Otkad ga nemamo, celo selo polako propada. Sad treba ponovo dosta ulagati i treba nam svašta, a različita su mišljenja šta je najprioritetnije – priča Lazin, napominjući da, uprkos navedenim nedostacima, žive složno i sa zajedničkim ciljem da im svima o(p)stanak bude što lagodniji, pozivajući nas sve na Oktobarfest na jasenovački način, a koji će se održati prvog vikenda, jelte, oktobra.

Tekst i foto: Lea Radlovački