(ФОТО) „ДНЕВНИК” У СЕЛУ КРАЈ ВОДЕ – ЈАСЕНОВО Живот уз најчистији Караш и најбољу ракију

Кренули смо већ добро утабаним стазама над којим се надвијало туњаво небо које је претило да макар мало закомпликује наше путешествије, али како смо се примицали најегзотичнијем делу наше покрајине, тако се јутро разведравало и обасјавало сву чар коју Јасеново – уз једну од најлепших војвођанских река, Караш – вековима чува. А кад смо ошацовали све оно што под својим скутама чува, онда су се и нестрпљиви тмурни облаци навукли и исрпатили нас у густим крокодилским сузама. Како и не би...

Река нам је доста чиста, што потврђују и заштићене врсте локвања које имамо, а ту су и видре и ракови. Срећа па немамо неких загађивача, а већина мештана заиста води рачуна о природи и самом  приобаљу (Душан Лазин)

Елем... Стижемо у Јасеново, након скоро три сата лагане вожње кроз опуштену равницу, где нас дочекују председник Савета Месне заједнице Душан Лазин и члан Савета, али и Управног одбора Ловачке секције „Фазан” Јасеново и Еколошког друштва „Караш” Јасеново Милош Богосављевић, који нас упознају са некадашњим и тренутним стањем у селу. 

Од њих сазнајемо да уз Караш имају најквалитетнија стаба јасена у Србији, да имају чак и једну врбу на којој роди грожђе – црна слатка лоза која се храбро успиње уз дрво (без пикова и трикова, убеђују нас) – али и да имају најстарију пругу на Балкану (која се одавно не користи), највећу галерију дрвених скулптура на отвореном у Европи, један од најбољих Културно-уметничких друштава у Србији и једно од најстаријих ловачких друштава у земљи...

Тамо где Караш нестаје и опстаје

– Јужни Банат спада у најлепши део Војводине – тврди Милош Богосављевић, велики љубитељ и поштовалац природе. – Последњих двадесетак година наш мештанин Српко Савић, иначе адвокат који ради у Београду али сваки викенд проводи у Јасенову, улаже у приобаље Караша где је направио мини-зоо врт, галерију дрвених скулптура на отвореном, бетонски терен за кошарку, песак за одбојку и слично. Сада доста младих помаже да се то одржава и сређује.

И заиста, на десној обали Караша, када прођете пашњаке, махнете кравама из оближње фарме, пређете бетонски мост с ког видите реку како се грана на две стране (а после поново спаја), па слива преко слапова и „нестаје” у шуми, препуну локвања и вилин коњица, тихе уживаоце и пецароше на обали, кампере, али и разне животиње (попут патуљастих коза, понија, ечева, морки, голубова писмоноша и сл.) ограђене а ипак слободне да прошетају ако се снађу...

– Наше ловачко друштво постоји више од 120 година и тренутно броји 33 члана. Ловиште нам није лоше, имамо доста шуме и највише фазанске дивљачи. Зечеве нисмо ловили седам година и тек смо прошле почели да организујемо по један лов годишње. Имамо и срна, дивље свиње које су више у пролазу... Шакали нам праве огроман проблем, ем нам сакате дивљач, ем потискују лисице у село – каже Богосављевић, напомињући да највећи проблем имају са пожарима, због чега им је недавно бар четвртина ловишта изгорело, док се још увек не зна колико је животиња настрадало.

Па, сасвим се логично намеће питање – чиме ли се хране мештани Јасенова кад у свему бриљирају?!

– Пијемо најквалитетнију ракију – тврди Богосављевић, додајући да се на њима то и не примети толико, а ми примећујемо и да се не осети. – Познати смо по производњи ракије јер имамо доста воћа. Имамо и летњу манифестацију Дани ракије и ја верујем да смо макар у првих пет у Србији по броју узорака, будући да смо сад имали 293! Имамо од јабуке, шљиве, кајсије, трешње, чак и од дуње за коју смо добили многа признања.

Међутим, ма колико се добро јело и пило, у Јасенову није све само у тој врсти хедонизма. Караш је пак тај у ког се сви куну...

– Увек је близина реке привлачила људе да се населе, без воде нема ништа – вели Лазин. – Река нам је доста чиста, што потврђују и заштићене врсте локвања које имамо, а ту су и видре и ракови. Срећа па немамо неких загађивача, а већина мештана заиста води рачуна о природи и самом приобаљу.

У Јасенову последњих година преспава око хиљаду мештана, али је празних кућа ипак све мање, а цене варирају у зависности од стања у ком се налазе, па се крећу од 10.000 до 50.000 евра!

– Ствар је у томе да имају људи где да раде, како у селу, тако и у Белој Цркви, Вршцу... Они који се баве пољопривредом углавном узгајају житарице или држе фарме крава и оваца. На сву срећу, ми смо успели да сачувамо наша 74 хектара пашњака, тако што смо се у селу организовали, скупили новац и узели у закуп. Дупљаја је имала око 2.000 хектара али је дошао човек и закупио све, уместо да је то село урадило. Код нас и даље тај пашњак може да користи било ко. Нисмо смели да дозволимо да дођемо у ситуацију да се неко умеша, па да нам и забрани прилаз Карашу – истиче председник Савета Душан Лазин, додајући да су, уз помоћ Општине, урадили расвету до реке.

Недавно су успели и да реновирају унутрашњост некадашњег биоскопа, односно данашњег Дома културе, а у плану је сређивање зграде Месне заједнице, дела шуме и, оно чему се највише надају, асфалтирање око 50 одсто улица које никада асфалта нису ни виделе

Када се већ дотичемо радова, илити инвестиција, недавно су успели и да реновирају унутрашњост некадашњег биоскопа односно данашњег Дома културе, а у плану је сређивање зграде Месне заједнице, дела шуме и, оно чему се највише надају, асфалтирање око 50 одсто улица које никада асфалта нису ни виделе.

– Пола села се изградило док смо имали самодопринос, као што су школа, Дом здравља, биоскоп, водовод. Откад га немамо, цело село полако пропада. Сад треба поново доста улагати и треба нам свашта, а различита су мишљења шта је најприоритетније – прича Лазин, напомињући да, упркос наведеним недостацима, живе сложно и са заједничким циљем да им свима о(п)станак буде што лагоднији, позивајући нас све на Октобарфест на јасеновачки начин, а који ће се одржати првог викенда, јелте, октобра.

Текст и фото: Леа Радловачки