OVO JE SELO SA NAJVIŠE VISOKOOBRAZOVANIH PO BROJU STANOVNIKA Svake godine konkurišu za kanalizaciju, a čekaju i plin u školi

I dok pola Bačke drumovima nekud juri i žuri, ili diže prašinu po atarima ostavljajući za sobom golobrade njive, u Prigrevici, kraj kanala DTD, toga dana nas dočekuje živahni mir meštana koji nam se javljaju kao da smo bar iz istog kraja sela.

Jedni užurbano idu u kupovinu dok sunce ne upekne još jače, drugi izvode decu u prepodnevni đir, treći čekaju školarce i poslednje školsko zvono u prvoj smeni, a mi... Mi uživamo u truckanju kaldrme koja se nesebično prostrla po većini prigrevačkih ulica, lovimo popadalo kestenje još uvek ušuškano u bodljikavoj čauri, osluškujemo tiho pripovedanje stabala koje pamti kada je zemljom zavladao makadam, pa najzad granitna kocka i tek ponekud asfalt. Na Trgu heroja, gde nas posmatra šest pari nemih očiju – Vasilja Gaćeše, Nine Maraković, Miloša Čavića, Stojana Matića, Dragana Rakića i Mirka Štulića – shvatamo da smo se zadenuli u selo boraca koji su izgradili Prigrevicu iz novih, ali i već postojećih temelja, dodavši svom svetu prostor za nove uspehe i pobede.

– Selo nam je prelepo – jasna je predsednica Saveta Mesne zajednice Tijana Matić koja u Prigrevici živi poslednjih 30-ak godina, otkada je otišla iz rodnog Vukovara. – Devedesetih nas je u selu živelo više od 5.000, a sad nas prespava oko 2.500. Otkako nam meštani zadnjih godina odlaze u inostranstvo i Novi Sad, došli smo do toga da nam je svaka deseta kuća prazna. Međutim, ima i onih koji se doseljavaju, uglavnom iz Apatina, ali i iz centralne Srbije.

Dobar geografski položaj svakako da meštanima nudi pregršt poslovnih mogućnosti, ali i prostranstvo i slobodu koju mogu da imaju u svom selu. Ipak, 21. vek je od silnih promena doneo i tu da se poljoprivredom u ovom kraju bavi sve manje ljudi...

– Mi koji ne radimo u Apatinu realno imamo potrebu da odemo do grada nekoliko puta mesečno i to kad nam treba banka ili veća nabavka. Imamo pijacu subotom, ali i svako od nas ima bašticu u kojoj uzgajamo nešto neprskano, organsko... Ipak, ono što nam je trenutno najvažnije jeste da gradimo pravoslavnu crkvu posvećenu Ognjenoj Mariji – priča predsednica Saveta.

I dok se jedan hram svakog dana sve više uzdiže, drugi – katolički – kopni. U njemu je trenutno nešto poput ograđene botaničke bašte pod vedrim nebom, i ma koliko poetično izgledalo, ipak predstavlja devastaciju crkve kojoj ni sveti Jovan Krstitelj ne može izreći šta je čeka.

– Vezane su nam ruke, ništa ne možemo da radimo sami od sebe, za sve trebaju blagoslovi, dozvole, novac – kaže Tijana Matić, te dodaje da su im bolna tačka i izvori termalne vode. – Nekad je ovde bila jodna banja koja je radila do 1973. godine. Onda su je zatvorili i vodu su odvukli u banju Junaković i tako zaustavili turistički razvoj našeg mesta. Ranije je, naravno, selo bilo življe, imali smo mnogo kafića, diskoteke, čak i striptiz bar. Danas imamo nekoliko lokala, ali najmlađi nemaju gde da izlaze i slave rođendane. Zato nam je ideja da napravimo neku igraonicu, ali i da još bolje opremimo dečja igrališta.Od velikih planova prva na spisku je kanalizacija koja je još pre par decenija počela da se rešava, ali je onda rešeno da se sve obustavi, a da meštani i dalje ostanu na svoje dve-tri-četiri septičke jame po dvorištima.

– Svake godine konkurišemo za kanalizaciju, ali to sve mnogo košta i moralo bi da se radi ispočetka. Za sad čekamo da nam reše plin u školi, to su nam obećali – priča naša sagovornica.

Kad bi okolnosti bile idealne, i Ulica Vasilija Gaćeše bi bila pod zaštitom, budući da sa svojim gustim krošnjama kestena može i te kako da parira onoj čuvenoj u Kikindi, Ulici generala Drapšina. Takođe, Prigrevica bi mogla i da nastavi trend najškolovanijih ljudi po broju stanovnika, budući da tvrde da su po tom pitanju vodeći u Vojvodini. Kao i u rukometu, fudbalu, karateu, muzici, automobilizmu... A tek što znaju da naprave žur za 9. maj, kada su im Majske svečanosti iliti Dani sela, kada se Prigrevica presvlači u slavljeničke odore pod čije skute deca najbezbednije odrastaju. 

Skoro šest decenija čitalačke borbe

Prvo Spomen obeležje izgrađeno u Prigrevici nakon Drugog svetskog rata bila je Spomen biblioteka, jedinstveno zdanje sazidano 1967. godine u znak sećanja na pale žrtve Banije i Like, a čije su porodice naseljene u ovo selo 1941-1945. Doživotni upravnik biblioteke bio je književnik Branko Ćopić (1915-1984) koji je bio i veoma čest gost.

– Tadašnje rukovodstvo našeg sela odlučilo je da se podigne vrsta spomenika, ali da ne bude klasičan, već biblioteka koja će služiti meštanima – priča bibliotekarka Mirjana Mrđenović Grnja, koja u ovoj instituciji radi poslednjih 15 godina.
Intenzivno prateći promene u društvu, a naročito među decom koja slobodno vreme sve više provode uz savremene tehnologije, naša sagovornica ističe da jeste sve izazovnije motivisati mlade da se zaljube u knjigu, ali budući da radi posao koji voli, ništa joj nije teško i uvek joj je sve uzbudljivo.

– Nažalost, svake godine imamo sve manje čitalaca. Ranije, kad sam radila dvokratno, nikad nisam bila sama, uvek je nekoga bilo sa mnom, a sad deca ako i dođu po lektiru... a mi imamo sve više i više predivnih naslova – veli Mrđenović Grnja, dodajući da je najbitnije raditi sa decom još od malih nogu, te im umeto telefona i crtaća dati slikovnice i dečje knjižice.
Spomen biblioteka trenutno ima fond od oko 22.500 knjiga, ali i skoro 300 članova. Međutim, najredovniji „posetilac” ove institucije je naš list „Dnevnik” koji predano, iz dana u dan, već godinama strpljivo okreće svoje stranice vernim čitaocima sa severa Bačke.

– Trudimo se da uvek nabavljamo nove i atraktivne naslove, naročito za žene koje su nam mahom glavni čitaoci, a koje uzimaju ljubiće, trilere, istorijske romane... – navodi bibliotekarka, izvinjavajući se što nas je dočekala prljavih ruku, budući da joj je u toku revizija književnog fonda.

Završavamo našu zapravo neplansku posetu biblioteci, pa na samom kraju zavirujemo u spomen-knjigu sa 967 ručno ispisanih imena ljudi koji su život dali za svoju zemlju, a čije su porodice kolonizacijom doseljene u Prigrevicu. A onda ponovo klimamo glavom ka bisti Rajka Čuleta, Prigrevčanina na čiju inicijativu je celo bibliotečko zdanje i nastalo a sazidano uz pomoć ondašnje Zadruge.

Posmatramo detalje kojima je okićena Spomen biblioteka, zamišljamo kako je život izgledao tada u razvijenom crno-belom filmu, smišljamo opravdanja zašto su boje donele nove izazove i iskreno se nadamo da će boračka sudbina doživeti bar prvi vek otkako je književno ordenje pažljivo nanizano na police.

Tekst i foto: Lea Radlovački