POZORIŠNI PUTOPISI Putovanje po sećanjima: Grad teatar

Tek je nekoliko godina mog odsustva bilo potrebno da bi se dogodilo sve ovo. Istina, odavno sam mogao naslutiti šta se dešava, ali priznajem, sada sam zapanjen. Šta se desilo s idejom da pozorište preoblikuje grad koji je 1979. uništio zemljotres? Šta bi s planom da Budva postane velika pozornica, nalik onoj koju su Dubrovniku darivale Ljetne igre? Sećam se, uostalom, da su glumci, muzičari, plesači, literate, likovni umetnici, jednog časa, koji nije kratko trajao, uistinu promenili fizionomiju malog ribarsko-piratskog gradića. Grad teatar je tada zračio na sve strane. Tokom kod nas posnih 90-ih, u doba sankcija i besparice, blagodareći budvanskom festivalu naš teatarski život je, kroz koprodukcije u kojima su participirali Srpsko narodno, Jugoslovensko dramsko, somborsko Narodno, Atelje 212, Bitef teatar i druga ovdašnja pozorišta, dobio neke važne predstave; u Budvi su tada stasavale generacije glumaca, reditelji nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u Budvi su formulisali svoje poetike…

I tad smo imali probleme, recimo s prejakom bukom iz kafića, ali ne i sa razularenom atmosferom koja marginalizuje kulturu. Danas vlasnici kafića isključuju muziku dok na platou između crkava, u centru Starog grada, traju pozorišne predstave, koncerti ili književne večeri, no celokupan ambijent današnjeg Grada više nema veze s kulturom i umetnošću.
Nakada je centralna scena Grada teatra bila na Citadeli. Tamo su bile dve scene – velika i mala, na terasi. Sada je tamo ekskluzivna restoran. U kafanama na budvanskom šetalištu – gde su nekoć sedeli poznati umetnici i svojim prisustvom brendirali lokale – za njih više nema mesta. Nepotrebni su, jer ih sadašnji gosti ne prepoznaju. Šetajući Budvom, suočen sa zgradama koje ne samo da ukidaju pogled na more, nego poništavaju i samu ideju primorskog letovališta, stičem utisak da su danas i Budvani postali suvišni u vlastitom gradu.

Zato ekipa koja priprema koprodukciju somborskog Narodnog pozorišta i Grada teatra, Nušićevu Protekciju u režiji Milana Neškovića, probe održava u porti Manastira Svetog oca Nikole u Stanišićima, udaljenom pola sata vožnje od Budve. Ni meni se ne provodi veče u Budvi pa šaljem poruku Biljani Keskenović, somborskoj glumici, i pitam da li mogu na probu. Premijera je za dva dana pa je ovo, znači, generalna proba. Osetljiv momenat za ekipu koja finišira rad. Predstava je, siguran sam, napravljena, a nadam se i da im moje „sveže oko“ sada može biti od koristi. Uostalom, prave komediju, znači reakcije publike su im i te kako važne. Bilja odgovara: Neškoviću je drago da dođem, a ekipa se okuplja na recepciji „Slovenske plaže“. Krećem odmah. Usput srećem Sašu Torlakovića, glumca i umetničkog direktora somborskog teatra, koji igra u predstavi. Vidim da je miran. Ne priča o predstavi. Iskusni glumac je očigledno zadovoljan.

Do Stanišića vode uske serpentine. Ekipu poznajem i moje prisustvo im ne smeta. Veseli su. Stipan Petreš, direktor somborske Tehnike, pita me zabrinut da li sam poneo jaknu jer su „gore“ noći sveže. Imam majicu dugih rukava, valjda će biti dovoljna. I zaista, u Stanišićima je sveže, a noć tek počinje. Dočekuje nas manasirsko bratstvo, za dobrodošlicu nam dele bombone. „Tako je svake večeri – kaže Torlak – iako nema sumnje da pravimo gužvu i remetimo im mir, uvek nas dočekaju s ponudama. Tek ćeš da vidiš“. U porti su postavljeni stolovi s narezanim sirom i pršutom. Kuva se i kafa. Ima i rakije, manastirske, ali „mi uvek nosimo našu“, veli Saša. Pogled iz manastira na zalazak sunca koje zaranja u more – fascinantan je.
Proba prolazi odlično. Nešković rediteljski čita početničko Nušićevo delo kao vodvilj. To ga oslobađa potrebe da u komadu traži satiričke žaoke. Njih se, uostalom, i autor klonio pišući komad u zatvoru, gde je dopao zbog pesme Dva raba u kojoj je ismevao kralja Milana. Somborci su, kao i uvek, odlični, a dobro se snašla i grupa mladih glumica i glumaca iz Crne Gore. Nema sumnje, biće ovo predstava koju publika voli. Prošla je ponoć kad smo se vratili u hotel. Žurim u sobu da se odmorim za sutra. Ležem u krevet, a uspavljuje me tihi razgovor reditelja i grupe glumaca. Sede u praznom kafiću ispod mog prozora i razgovaraju o budućoj predstavi. Ne prisluškujem. Tonem u san. Uostalom, ionako znam šta jedni drugima govore. 

 Aleksandar Milosavljević