ПОЗОРИШНИ ПУТОПИСИ Путовање по сећањима: Град театар

Тек је неколико година мог одсуства било потребно да би се догодило све ово. Истина, одавно сам могао наслутити шта се дешава, али признајем, сада сам запањен. Шта се десило с идејом да позориште преобликује град који је 1979. уништио земљотрес? Шта би с планом да Будва постане велика позорница, налик оној коју су Дубровнику даривале Љетне игре? Сећам се, уосталом, да су глумци, музичари, плесачи, литерате, ликовни уметници, једног часа, који није кратко трајао, уистину променили физиономију малог рибарско-пиратског градића. Град театар је тада зрачио на све стране. Током код нас посних 90-их, у доба санкција и беспарице, благодарећи будванском фестивалу наш театарски живот је, кроз копродукције у којима су партиципирали Српско народно, Југословенско драмско, сомборско Народно, Атеље 212, Битеф театар и друга овдашња позоришта, добио неке важне представе; у Будви су тада стасавале генерације глумаца, редитељи некадашњег југословенског простора у Будви су формулисали своје поетике…

И тад смо имали проблеме, рецимо с прејаком буком из кафића, али не и са разулареном атмосфером која маргинализује културу. Данас власници кафића искључују музику док на платоу између цркава, у центру Старог града, трају позоришне представе, концерти или књижевне вечери, но целокупан амбијент данашњег Града више нема везе с културом и уметношћу.
Накада је централна сцена Града театра била на Цитадели. Тамо су биле две сцене – велика и мала, на тераси. Сада је тамо ексклузивна ресторан. У кафанама на будванском шеталишту – где су некоћ седели познати уметници и својим присуством брендирали локале – за њих више нема места. Непотребни су, јер их садашњи гости не препознају. Шетајући Будвом, суочен са зградама које не само да укидају поглед на море, него поништавају и саму идеју приморског летовалишта, стичем утисак да су данас и Будвани постали сувишни у властитом граду.

Зато екипа која припрема копродукцију сомборског Народног позоришта и Града театра, Нушићеву Протекцију у режији Милана Нешковића, пробе одржава у порти Манастира Светог оца Николе у Станишићима, удаљеном пола сата вожње од Будве. Ни мени се не проводи вече у Будви па шаљем поруку Биљани Кескеновић, сомборској глумици, и питам да ли могу на пробу. Премијера jе за два дана па је ово, значи, генерална проба. Осетљив моменат за екипу која финишира рад. Представа је, сигуран сам, направљена, а надам се и да им моје „свеже око“ сада може бити од користи. Уосталом, праве комедију, значи реакције публике су им и те како важне. Биља одговара: Нешковићу је драго да дођем, а екипа се окупља на рецепцији „Словенске плаже“. Крећем одмах. Успут срећем Сашу Торлаковића, глумца и уметничког директора сомборског театра, који игра у представи. Видим да је миран. Не прича о представи. Искусни глумац је очигледно задовољан.

До Станишића воде уске серпентине. Екипу познајем и моје присуство им не смета. Весели су. Стипан Петреш, директор сомборске Технике, пита ме забринут да ли сам понео јакну јер су „горе“ ноћи свеже. Имам мајицу дугих рукава, ваљда ће бити довољна. И заиста, у Станишићима је свеже, а ноћ тек почиње. Дочекује нас манасирско братство, за добродошлицу нам деле бомбоне. „Тако је сваке вечери – каже Торлак – иако нема сумње да правимо гужву и реметимо им мир, увек нас дочекају с понудама. Тек ћеш да видиш“. У порти су постављени столови с нарезаним сиром и пршутом. Кува се и кафа. Има и ракије, манастирске, али „ми увек носимо нашу“, вели Саша. Поглед из манастира на залазак сунца које зарања у море – фасцинантан је.
Проба пролази одлично. Нешковић редитељски чита почетничко Нушићево дело као водвиљ. То га ослобађа потребе да у комаду тражи сатиричке жаоке. Њих се, уосталом, и аутор клонио пишући комад у затвору, где је допао због песме Два раба у којој је исмевао краља Милана. Сомборци су, као и увек, одлични, а добро се снашла и група младих глумица и глумаца из Црне Горе. Нема сумње, биће ово представа коју публика воли. Прошла је поноћ кад смо се вратили у хотел. Журим у собу да се одморим за сутра. Лежем у кревет, а успављује ме тихи разговор редитеља и групе глумаца. Седе у празном кафићу испод мог прозора и разговарају о будућој представи. Не прислушкујем. Тонем у сан. Уосталом, ионако знам шта једни другима говоре. 

 Александар Милосављевић