Sava Damjanov: Divlji vukovi umiru sami

dostojan velikog učitelja Rablea, kontradiktorno izveštava o Vuku Reformatoru, a zapravo, duhom i jezikom, predočava alternativnu književnu stvarnost u kojoj roman varira od grafičke novele, preko damjanovljevsko-sentimentalne (pri)povesti o srpskom Tristramu Šendiju, do građansko-barokne tvorevine preplavljene duhovitom moralno-etičkom simbolikom bedekera kroz velelepno carstvo Vrlina i Poroka, Dobra i Zla, lepog i Ružnog.

Pored pravog kataloga postupaka, kakvi su (već) karakteristični za (“eks”?) postmodernu (citatnost i autocitatnost, parafraza, kolažiranje, enciklopedičnost bez kauzaliteta i temporalnosti itd) čitateljstvu ovdašnjem predočeno je pravo lice autohtonog i originalnog stvaraoca koji ne da ne pati od bolećivosti i sličnih površnih mistifikacija nego, naprotiv, svoje opsesivne teme, kakve su nepoštovanje autoriteta ili poigravanje sa istorijom, dovodi do kreativnog apsurda.

Za gospodina Damjanova, tvorca ovog veselog, nedosanjanog literarnog sna neutvrđenih jezičkih koordinata koje sežu od svetog Save, pa preko  Dositeja i Vuka, sve do Andrića i Crnjanskog, a pod budnim nadzorom kneza Miloša, Tita, Slobe i Đinđića, ovaj put imamo (samo) tri kratka pitanja koja počinju sa „zašto“...

* Zašto Itika Jeropolitika?

- Zato što je to ETIKA HIJEROGLIFA (kako bismo danas izgovorili ovu posrbljenu ruskoslovensku sintagmu!). Pri čemu “etika” nije u barokno doba podrazumevala samo etičke nego i metafizičke, pa i ontološke teme (Ljubav, Strah, Istinu, i tome slično).

Najzad, zato što je knjiga pod tim naslovom (Itika Jeropolitika, Beč 1774) meni lično jedna od najdražih: voleo bih da njeni vizuelno-poetski simboli, kojima počinju poglavlja moga romana, ožive i zablistaju novim smislom u  21. veku…

* Zašto Vuk? 

- Zato što je On i vuk, ali bi mogao biti i bilo ko drugi od nekolicine glavnih junaka moga romana. Zato što je i moja intimna, najdublja, arhetipska priroda vučja. Zato što stara srpska religija poznaje VUKA kao jedno od najvažnijih, ali istovremeno i najsloženijih božanstava.

Najzad, zato što knjiga o kojoj sam prethodno govorio kaže: samo vera u sopstveni Put otvara taj isti put. Diljem vidljivo-nevidljive vaseljene mnogo je opsena ali i mnogo Suština: one prve nisu ništa manje važne od ovih drugih.

* Zašto „najnovije, a poslednje delo”?

- To je jednostavno tako… Vukovi umiru sami: kao što divlji vuk predoseti sopstveni kraj i odluta u najskriveniji, najtamniji deo šume da tamo umre, tako i istinski književni VUK nasluti kada se završava život njegovog pisanja. Nema u tome ničega spektakularnog niti patetičnog, takav je prirodni tok stvari.

Najzad, zato što većina ne osluškuje glas Prirode: ili nisu kadri za to, ili nemaju ono iskonsko vučje u sebi.

Đorđe Pisarev