(VIDEO) GLUMAC SLOBODAN BODA NINKOVIĆ snimio emisiju za najmlađe gledaoce „ČIKA KEKINE AVANTURE” NA RTV-u pa otkrio kako je sačuvao dete u sebi: „I dalje razvijam znatiželju i potrebu da se igram”
Popularni glumac Slobodan Boda Ninković posle dugo godina koliko nije radio u pozorištu za decu, ali i od poslednje sinhronizacije crtanih filmova u kojima je učestvovao, ponovo će obradovati najmlađe gledaoce i to u emisiji „Čika Kekine avanture” koja će se s jeseni emitovati na Radio-televiziji Vojvodine.
U pitanju je novi projekat koji je vojvođanski javni servis snimao do pre nekoliko dana u svom studiju, inspirisan pričama Saše Jovanovića, koje pripovedaju o panonskom mornaru bez Panonskog mora i panonskog broda, koji sedi na tavanu i govori deci svoje avanture iz vremena dok je još plovio morima i okeanima.
Kroz 30 kratkih epizoda Slobodan Boda Ninković povešće najmlađe gledaoce na nezaboravno putovanje kroz vreme, smeh i obrazovni sadržaj, koji će im pomoći da se otisnu u jedinstveni svet mašte. U pauzi između snimanja u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Slobodan Boda Ninković otkrio je nešto više o ovoj novoj dečijoj emisiji i njegovoj najnovijoj ulozi, a na početku intervjua otkrio nam je dokle ga je ovo zanimljivo putovanje kroz taj svet dečiji mašte odvelo i šta su u njemu „Čika Kekine avanture” probudile.
– Mnogo je vremena prošlo od mog poslednjeg projekta za decu. Ja sam i počeo svoju profesionalnu karijeru u dečijem Pozorištu „Boško Buha”. Tamo sam i shvatio šta je moto mog bavljenja ovim poslom - to je igra. Obožavam igru, a u to vreme, kada sam u tom pozorištu radio, postojale su redakcije dečijeg programa na mnogim televizijama, pa sam sa velikim uživanjem i radio. Kada su me pozvali za emisiju „Čika Kekine avanture” i kada sam dobio Sašin tekst pomislio sam: „Jao, dobro je, vraćam se!”. Ovo je prilika da se zaista razigram sa jednim maštovitim tekstom i nadam se da će to publika i da prepozna. Ja, inače, volim da se igram sa ponuđenim predlogom, a Saša mi je dao fenomenalan predlog i ja uživam u radu na ovoj emisiji zajedno sa ekipom. Mislim da je ovo odličan potez RTV-a, ne zbog mene, nego zbog dece, jer ovako nešto im je neophodno! Ja sam, igrajući tih prvih deset godina, koliko sam bio član „Boška Buhe”, shvatio da deci moramo mnogo više da damo da bismo kasnije od njih mogli da očekujemo nešto dobro i kvalitetno. E, pa ovo je prilika da se stvar pokrene ponovo i ja se nadam da će tako i biti. Čestitam RTV na ovoj odluci i potezu, a nadam se da će to drugi da prepoznaju i da će dečiji programi ponovo dobiti svoje mesto na televizijama i da ovaj serijal možda nastavi dalji život – rekao je za naš list renomirani glumac Slobodan Boda Ninković.
Šta nam se kao društvu dogodilo pa smo kolektivno zaboravili na taj važan segment dečijih emisija, a ima nas mnogo koji smo na njima odrasli?
– Mislim da se desila najgora stvar - da su deca koja su rasla u to vreme zaboravila šta znači biti dete i to je najopasnije! Ja se uporno trudim da to sačuvam kod sebe - tu znatiželju, energiju i potrebu da se igram. Tako je svet sigurno mngo lepši, bezbedniji, maštovitiji. Tako ružne stvari, koje se nažalost događaju, ne dopiru lako do vas, ali, evo, tu smo, pa ćemo pokušati nešto.
Kako ste probudili dete u sebi za potrebe ovog snimanja i nove emisije?
– Nisam ja to ni prekidao! Ja sam, u međuvremenu, kad je ta većina odlučila da dečiji programi možda i nisu toliko bitni, što je katastrofa, sa prijateljem Jovicom Tišmom napravio jedno malo putujuće pozorište - „Dečiju zemlju”. Mi povremeno idemo i gostujemo, na mnogo mesta smo, bogme, bili tako da sam tu kondiciju održavao uporno.
Spomenuli ste da ste radili u dečijem pozorištu, a mi koji smo voleli da gledamo crtane filmove dobro se sećamo i vašeg glasa koji ste pozajmili mnogim animiranim junacima. Različiti su mehanizmi, ali koliko je potrebno podrediti se deci da bi vas ona kao glumca razumela i zavolela?
– Dovoljno je da budete iskreni, da volite to što radite i rezultat ne izostaje sigurno! Ja to pričam odavno - kada igrate za decu, ako radite to pošteno i ako ste iskreni, vama se to dvostruko vraća. Ukoliko ih tretirate kao klince i ako želite da odradite posao i odete kući tog trenutka njihova pažnja potpuno prelazi na nešto drugo i oni počinju da pričaju i da se bave stvarima koje njih zanimaju. Vi im tada više niste interesantni. Trudim se maksilalno, ne samo zbog njih, već i zbog sebe, jer volim ovo što radim, i uvek bude interesantno.
Ali, da se vratimo na vaš najnoviji lik. Ko je taj Čika Keka?
– To je čovek koji je plovio Panonskim morem, koje je nažalost negde otišlo, ali on i dalje veruje i ubeđen je da će uspeti ponovo da ga nađe i da se potpuno opusti na njemu, jer mu je na tom Panonskom moru u panonskom brodu najlepše.
Srećni penzioner ste već dve i po godine, ali imate i tu radost da vas neretko angažuju za serije i filmove. Ima li nešto za čime, ipak, u karijeri žalite, a nije vam se možda na vreme ostvarilo?
– Ne znam šta je sve moglo da mi se dogodi, ali bilo je nekih stvarčica koje sam propustio, svesno ili nesvesno, ali ni za čim ne žalim, jer sam radio dosta, tako da nema mesta za žaljenje, nije bilo praznog prostora. Nemam za čim mnogo da žalim.
Narod je željan kvalitetne komedije
Pored „Kamiondžija” nedavno ste završili snimanje serije „Radio Mileva”, dve suštinski vrlo slične serije o običnim ljudima. Pokazalo se da gledaoci jednako vole i takve priče, ali i drame i misterije, koje ste takođe radili. Šta je vama bliže?
– Mislim da ovom narodu fali da počne ponovo da se smeje, ali kvalitetno! Možemo da se smejemo raznim povodima. Možemo i danas da se nasmejemo zbog raznih serija i filmova, ali nije nešto naročito kvalitetno. Naprotiv! Mislim da je potreba za pravom, čistom komedijom ogromna. Da se ljudi malo opuste, da se relaksiraju, dovoljno ima u svakodnevici problema koji baš i nisu smešni.
U posao ste, kako ste otkrili, ušli tako što ste 1974. godine radili muziku za jednu predstavu. Imate li želju da to danas radite sa ogromnim i muzičkim i glumačkim iskustvom?
– Jeste, tako je bilo. Apsolutno bih voleo. Za „Dečiju zemlju”, koju sam vam pomenuo, moj brat Ljuba Ninković, Jovica i ja smo uradili tri CD-a za klince i time smo vrlo zadovoljni. E, sad, pitanje plasmana i svega ostalog je nešto drugo. To nije bilo do nas. Mi smo taj projekat uradili, a kad god se sretnemo sa klincima na tim našim zajedničkim dešavanjima, deca to prihvataju mnogo lepo i mi uživamo u tome.
Imate li novi projekat koji ćete, nakon što završite snimanje ove emisije, raditi?
– Ima svega i svačega. Čim završim snimanje ove emisije počinjemo sa snimanjem treće sezone serije „Senke nad Balkanom”, u toku su završne pripreme. Ja sam jedan od retkih koji je preživeo prve dve sezone (smeh). To je žandar koji treba da ode u penziju. Treći deo serije završava se 6. aprila 1941. godine, kada treba da počne bombardovanje Beograda. Nisam još dobio kompletan scenario tako da ne znam kako ću ja završiti, ali biće zanimljivo. Mislim da je Dragan Bjelogrlić to odlično uradio. Osvetlio je jednu stranu istorije, a mi inače ne znamo preterano o našoj prošlosti. U stvari, znamo onoliko koliko su nam rekli i neće se nikada ni saznati prava istorija, jer je pišu oni koji sebe smatraju pozvanim da je beleže, ali ovo je vrlo zanimljivo područje koje je imalo mnogo više događaja od onoga što mi zaista znamo o svemu tome. Valjda ćemo nekad saznati zbog čega se nama sve to događa, možda nećemo, a možda i ne treba da saznamo. Prošle godine smo radili „Vreme smrti”. Prvi deo je emitovan, a s jeseni kreće i drugi deo te serije u kojoj igram Tolu Dačića. Vrlo sam zadovoljan time, ne samo mojom ulogom, već celim projektom, jer ja mislim da je ozbiljno i studiozno urađen. Ja radim onako kako mislim da treba, trudim se maksimalno, a ljudi reaguju na ovaj ili onaj način. To je stvar publike, na njima je da procene da li je nešto dobro ili ne. Nisam imao mnogo loših iskustava do sada, tako da sam zadovoljan.
Vladimir Bijelić
