(ВИДЕО) ГЛУМАЦ СЛОБОДАН БОДА НИНКОВИЋ снимио емисију за најмлађе гледаоце „ЧИКА КЕКИНЕ АВАНТУРЕ” НА РТВ-у па открио како је сачувао дете у себи: „И даље развијам знатижељу и потребу да се играм”
Популарни глумац Слободан Бода Нинковић после дуго година колико није радио у позоришту за децу, али и од последње синхронизације цртаних филмова у којима је учествовао, поново ће обрадовати најмлађе гледаоце и то у емисији „Чика Кекине авантуре” која ће се с јесени емитовати на Радио-телевизији Војводине.
У питању је нови пројекат који је војвођански јавни сервис снимао до пре неколико дана у свом студију, инспирисан причама Саше Јовановића, које приповедају о панонском морнару без Панонског мора и панонског брода, који седи на тавану и говори деци своје авантуре из времена док је још пловио морима и океанима.
Кроз 30 кратких епизода Слободан Бода Нинковић повешће најмлађе гледаоце на незаборавно путовање кроз време, смех и образовни садржај, који ће им помоћи да се отисну у јединствени свет маште. У паузи између снимања у разговору за „Дневников” ТВ магазин Слободан Бода Нинковић открио је нешто више о овој новој дечијој емисији и његовој најновијој улози, а на почетку интервјуа открио нам је докле га је ово занимљиво путовање кроз тај свет дечији маште одвело и шта су у њему „Чика Кекине авантуре” пробудиле.
– Много је времена прошло од мог последњег пројекта за децу. Ја сам и почео своју професионалну каријеру у дечијем Позоришту „Бошко Буха”. Тамо сам и схватио шта је мото мог бављења овим послом - то је игра. Обожавам игру, а у то време, када сам у том позоришту радио, постојале су редакције дечијег програма на многим телевизијама, па сам са великим уживањем и радио. Када су ме позвали за емисију „Чика Кекине авантуре” и када сам добио Сашин текст помислио сам: „Јао, добро је, враћам се!”. Ово је прилика да се заиста разиграм са једним маштовитим текстом и надам се да ће то публика и да препозна. Ја, иначе, волим да се играм са понуђеним предлогом, а Саша ми је дао феноменалан предлог и ја уживам у раду на овој емисији заједно са екипом. Мислим да је ово одличан потез РТВ-а, не због мене, него због деце, јер овако нешто им је неопходно! Ја сам, играјући тих првих десет година, колико сам био члан „Бошка Бухе”, схватио да деци морамо много више да дамо да бисмо касније од њих могли да очекујемо нешто добро и квалитетно. Е, па ово је прилика да се ствар покрене поново и ја се надам да ће тако и бити. Честитам РТВ на овој одлуци и потезу, а надам се да ће то други да препознају и да ће дечији програми поново добити своје место на телевизијама и да овај серијал можда настави даљи живот – рекао је за наш лист реномирани глумац Слободан Бода Нинковић.
Шта нам се као друштву догодило па смо колективно заборавили на тај важан сегмент дечијих емисија, а има нас много који смо на њима одрасли?
– Мислим да се десила најгора ствар - да су деца која су расла у то време заборавила шта значи бити дете и то је најопасније! Ја се упорно трудим да то сачувам код себе - ту знатижељу, енергију и потребу да се играм. Тако је свет сигурно мнго лепши, безбеднији, маштовитији. Тако ружне ствари, које се нажалост догађају, не допиру лако до вас, али, ево, ту смо, па ћемо покушати нешто.
Како сте пробудили дете у себи за потребе овог снимања и нове емисије?
– Нисам ја то ни прекидао! Ја сам, у међувремену, кад је та већина одлучила да дечији програми можда и нису толико битни, што је катастрофа, са пријатељем Јовицом Тишмом направио једно мало путујуће позориште - „Дечију земљу”. Ми повремено идемо и гостујемо, на много места смо, богме, били тако да сам ту кондицију одржавао упорно.
Споменули сте да сте радили у дечијем позоришту, а ми који смо волели да гледамо цртане филмове добро се сећамо и вашег гласа који сте позајмили многим анимираним јунацима. Различити су механизми, али колико је потребно подредити се деци да би вас она као глумца разумела и заволела?
– Довољно је да будете искрени, да волите то што радите и резултат не изостаје сигурно! Ја то причам одавно - када играте за децу, ако радите то поштено и ако сте искрени, вама се то двоструко враћа. Уколико их третирате као клинце и ако желите да одрадите посао и одете кући тог тренутка њихова пажња потпуно прелази на нешто друго и они почињу да причају и да се баве стварима које њих занимају. Ви им тада више нисте интересантни. Трудим се максилално, не само због њих, већ и због себе, јер волим ово што радим, и увек буде интересантно.
Али, да се вратимо на ваш најновији лик. Ко је тај Чика Кека?
– То је човек који је пловио Панонским морем, које је нажалост негде отишло, али он и даље верује и убеђен је да ће успети поново да га нађе и да се потпуно опусти на њему, јер му је на том Панонском мору у панонском броду најлепше.
Срећни пензионер сте већ две и по године, али имате и ту радост да вас неретко ангажују за серије и филмове. Има ли нешто за чиме, ипак, у каријери жалите, а није вам се можда на време остварило?
– Не знам шта је све могло да ми се догоди, али било је неких стварчица које сам пропустио, свесно или несвесно, али ни за чим не жалим, јер сам радио доста, тако да нема места за жаљење, није било празног простора. Немам за чим много да жалим.
Народ је жељан квалитетне комедије
Поред „Камионџија” недавно сте завршили снимање серије „Радио Милева”, две суштински врло сличне серије о обичним људима. Показало се да гледаоци једнако воле и такве приче, али и драме и мистерије, које сте такође радили. Шта је вама ближе?
– Мислим да овом народу фали да почне поново да се смеје, али квалитетно! Можемо да се смејемо разним поводима. Можемо и данас да се насмејемо због разних серија и филмова, али није нешто нарочито квалитетно. Напротив! Мислим да је потреба за правом, чистом комедијом огромна. Да се људи мало опусте, да се релаксирају, довољно има у свакодневици проблема који баш и нису смешни.
У посао сте, како сте открили, ушли тако што сте 1974. године радили музику за једну представу. Имате ли жељу да то данас радите са огромним и музичким и глумачким искуством?
– Јесте, тако је било. Апсолутно бих волео. За „Дечију земљу”, коју сам вам поменуо, мој брат Љуба Нинковић, Јовица и ја смо урадили три ЦД-а за клинце и тиме смо врло задовољни. Е, сад, питање пласмана и свега осталог је нешто друго. То није било до нас. Ми смо тај пројекат урадили, а кад год се сретнемо са клинцима на тим нашим заједничким дешавањима, деца то прихватају много лепо и ми уживамо у томе.
Имате ли нови пројекат који ћете, након што завршите снимање ове емисије, радити?
– Има свега и свачега. Чим завршим снимање ове емисије почињемо са снимањем треће сезоне серије „Сенке над Балканом”, у току су завршне припреме. Ја сам један од ретких који је преживео прве две сезоне (смех). То је жандар који треба да оде у пензију. Трећи део серије завршава се 6. априла 1941. године, када треба да почне бомбардовање Београда. Нисам још добио комплетан сценарио тако да не знам како ћу ја завршити, али биће занимљиво. Мислим да је Драган Бјелогрлић то одлично урадио. Осветлио је једну страну историје, а ми иначе не знамо претерано о нашој прошлости. У ствари, знамо онолико колико су нам рекли и неће се никада ни сазнати права историја, јер је пишу они који себе сматрају позваним да је бележе, али ово је врло занимљиво подручје које је имало много више догађаја од онога што ми заиста знамо о свему томе. Ваљда ћемо некад сазнати због чега се нама све то догађа, можда нећемо, а можда и не треба да сазнамо. Прошле године смо радили „Време смрти”. Први део је емитован, а с јесени креће и други део те серије у којој играм Толу Дачића. Врло сам задовољан тиме, не само мојом улогом, већ целим пројектом, јер ја мислим да је озбиљно и студиозно урађен. Ја радим онако како мислим да треба, трудим се максимално, а људи реагују на овај или онај начин. То је ствар публике, на њима је да процене да ли је нешто добро или не. Нисам имао много лоших искустава до сада, тако да сам задовољан.
Владимир Бијелић
