KRITIKA NEDELJOM Revolucija vrline

Razmah duha kao sloboda koju pisanje eseja dopušta predstavlja ujedno i najveće ograničenje za esejistu. O tome u predgovoru svojoj novoj knjizi piše novosadski pisac, prevodilac i profesor, Viktor Radun Teon, istupivši kao angažovani intelektualac i pesnik koji na uzbudljiv i kritički provokativan način promišlja svet u kome živimo. Tematska širina i vremenski raspon od antičke Grčke, preko humanizma renesanse, izazova današnjice i potencijalne transhumanističke budućnosti, svedoče o razmahu duha esejiste, ali i o njegovoj sposobnosti da svoju misao disciplinuje i izrazi ubedljivo i jasno. Mada forma eseja dopušta duge digresije, filozofsko-eksplikatorne komentare i pasaže lične prirode, Radun je fokusiran na uobličavanje svoje ideje u jednom neobičnom ruhu kakvo se retko sreće u našoj novijoj esejistici: on spaja zanos i uzvišenost poetskog jezika sa otrežnjujućim pitanjima aktuelnih društveno-političkih i umetničkih problema. Razumljivo, koncizno i intelektualno podsticajno, njegova poruka prenosi se tako da eros neizrecivog postaje eros izrečenog, a jezik prostor osvajanja slobode.

Knjiga sadrži četrnaest eseja i podeljena je na tri dela: „Intelektualac, humanizam i sloboda”, „Pogled poezije na svet” i „Prevratnici”, pri čemu poslednji deo na izvestan način predstavlja otelotvorenje ranije iznetih ideja u ličnostima i misijama Ezre Paunda, Alistera Kroulija i Dejvida Bouvija. Prvi deo daje kratku istoriju modernog humanizma uz pregled razvoja humanističke misli i temelje humanističke filozofije. Ovakva vrsta sinteze, sa nužnim simplifikacijama složenih istorijskih procesa, obično nosi sa sobom rizik od primedbe da je čitaocu sve to poznato. Neophodnost ovakve podloge opravdava se „Manifestom fundamentalnog humanizma”, čime autor pokazuje da nije samo mislilac koji kontemplira nad sudbinom savremenog čoveka, već aktivni učesnik u menjanju toka njegove budućnosti. Fundamentalni humanizam kao univerzalna filozofska platforma obuhvata ideje slobode, jednakosti i poštovanja ljudskih prava, što su danas formulacije ispražnjene od smisla, opasno bliske filozofiji svedozvoljenosti. Vraćanje na početke i suštinu humanističke misli pokazuje da humanizam u eri transhumanizma i digitalne revolucije jeste ugrožen, ali da nije i ne može biti prevaziđen.

Drugi deo knjige već u nazivu sadrži zanimljivu zagonetku. Naime, „Pogled poezije na svet” zadaje jednu drugačiju poziciju promišljanja o poeziji, koju zauzima i sam autor, a to je pogled iznutra, iz samog poetskog sveta, a ne obrnuto, iz sveta na poeziju. I ovde je najvažniji manifest „Poezija kao revolucija vrline”, koji ističe njenu aktivnu, revolucionarnu ulogu u menjanju društva. Ispitivanje problema „hermetičke” poezije, iskušenja banalnog kod savremenih pesnika, i poimanje poezije kao „najljudskije od svih ljudskih tvorevina” ima, dakle, jednu svrhu: poezija se mora integrisati u život, a ne izdvojiti kao apstrakcija kojoj se divimo, ali je ne čitamo. Radun je zato obazriv čak i kada je njegov jezik razbokoren i zanosan, jer se nedvosmisleno opredeljuje da opiše telo pesme, a ne nekakvu zamišljenu himeru. Eros u jeziku nema tako uticaj na jezgrovitost i prozirnost iskaza.

U poslednjim esejima autor trojicu pesnika, proroka i buntovnika ne svodi na „kontroverzne ličnosti” da bi povlađivao društvu spektakla u kom živimo. Bez ambicije da detaljnije analizira njihovo bogato i svestrano stvaralaštvo, on ih prikazuje kao ljude s neverovatnom sposobnošću preobražaja, ne u smislu fluidnosti koja neretko odlikuje odsustvo identiteta modernog čoveka, već u skladu s renesansnom idejom o prevazilaženju vlastitih ograničenja. Na taj način knjiga Eros neizrecivog zaokružuje se u humanističkoj viziji čovečanstva koje se umetnošću, ljubavlju i vrlinom, a ne kroz nametnutu transhumanističku „nadgradnju”, neprestano menja, preobražava i isceljuje. 

Sanja Perić