КРИТИКА НЕДЕЉОМ Револуција врлине

Размах духа као слобода коју писање есеја допушта представља уједно и највеће ограничење за есејисту. О томе у предговору својој новој књизи пише новосадски писац, преводилац и професор, Виктор Радун Теон, иступивши као ангажовани интелектуалац и песник који на узбудљив и критички провокативан начин промишља свет у коме живимо. Тематска ширина и временски распон од античке Грчке, преко хуманизма ренесансе, изазова данашњице и потенцијалне трансхуманистичке будућности, сведоче о размаху духа есејисте, али и о његовој способности да своју мисао дисциплинује и изрази убедљиво и јасно. Мада форма есеја допушта дуге дигресије, филозофско-експликаторне коментаре и пасаже личне природе, Радун је фокусиран на уобличавање своје идеје у једном необичном руху какво се ретко среће у нашој новијој есејистици: он спаја занос и узвишеност поетског језика са отрежњујућим питањима актуелних друштвено-политичких и уметничких проблема. Разумљиво, концизно и интелектуално подстицајно, његова порука преноси се тако да ерос неизрецивог постаје ерос изреченог, а језик простор освајања слободе.

Књига садржи четрнаест есеја и подељена је на три дела: „Интелектуалац, хуманизам и слобода”, „Поглед поезије на свет” и „Превратници”, при чему последњи део на известан начин представља отелотворење раније изнетих идеја у личностима и мисијама Езре Паунда, Алистера Кроулија и Дејвида Боувија. Први део даје кратку историју модерног хуманизма уз преглед развоја хуманистичке мисли и темеље хуманистичке филозофије. Оваква врста синтезе, са нужним симплификацијама сложених историјских процеса, обично носи са собом ризик од примедбе да је читаоцу све то познато. Неопходност овакве подлоге оправдава се „Манифестом фундаменталног хуманизма”, чиме аутор показује да није само мислилац који контемплира над судбином савременог човека, већ активни учесник у мењању тока његове будућности. Фундаментални хуманизам као универзална филозофска платформа обухвата идеје слободе, једнакости и поштовања људских права, што су данас формулације испражњене од смисла, опасно блиске филозофији сведозвољености. Враћање на почетке и суштину хуманистичке мисли показује да хуманизам у ери трансхуманизма и дигиталне револуције јесте угрожен, али да није и не може бити превазиђен.

Други део књиге већ у називу садржи занимљиву загонетку. Наиме, „Поглед поезије на свет” задаје једну другачију позицију промишљања о поезији, коју заузима и сам аутор, а то је поглед изнутра, из самог поетског света, а не обрнуто, из света на поезију. И овде је најважнији манифест „Поезија као револуција врлине”, који истиче њену активну, револуционарну улогу у мењању друштва. Испитивање проблема „херметичке” поезије, искушења баналног код савремених песника, и поимање поезије као „најљудскије од свих људских творевина” има, дакле, једну сврху: поезија се мора интегрисати у живот, а не издвојити као апстракција којој се дивимо, али је не читамо. Радун је зато обазрив чак и када је његов језик разбокорен и заносан, јер се недвосмислено опредељује да опише тело песме, а не некакву замишљену химеру. Ерос у језику нема тако утицај на језгровитост и прозирност исказа.

У последњим есејима аутор тројицу песника, пророка и бунтовника не своди на „контроверзне личности” да би повлађивао друштву спектакла у ком живимо. Без амбиције да детаљније анализира њихово богато и свестрано стваралаштво, он их приказује као људе с невероватном способношћу преображаја, не у смислу флуидности која неретко одликује одсуство идентитета модерног човека, већ у складу с ренесансном идејом о превазилажењу властитих ограничења. На тај начин књига Ерос неизрецивог заокружује се у хуманистичкој визији човечанства које се уметношћу, љубављу и врлином, а не кроз наметнуту трансхуманистичку „надградњу”, непрестано мења, преображава и исцељује. 

Сања Перић