INTERVJU: BRANISLAV NIKOLIĆ, LIKOVNI UMETNIK Umetnost nastaje u trenucima lucidnosti i malih otkrića

Biće to, kako nam otkriva Nikolić, velika skulptura, visoka devet metara, sastavljena iz dva dela - „oblaka” od terakote napravljenog u umetničkom centru „Terra” u Kikindi i metalnog stuba koji ga drži.

– Biće veliki izazov podići komad od terakote težak preko jedne tone na visinu od šest metara, ali i uzbudljivo i, nadam se, spektakularno kada se realizuje – priča na početku razgovora za „Dnevnik” Branislav Nikolić.

U Temišvaru je, dok je nosio titulu Evropske prestonice kulture, priređena važna izložba „Bez naziva, skulptura posle skulpture”, koja je dala relevantan uvid u aktuelnu srpsku skulpturu na početku treće decenije 20. veka. Opisujući stvaralaštvo predstavljenih umetnika, među kojima ste bili i Vi, nedavno preminuli likovni kritičar Sava Stepanov je zapisao da odabrani radovi „sasvim adekvatno i autentično odražavaju nekoherentnost sveta u kome egzistiramo”. Da li se u tom kontekstu – i, ako jeste, u kojoj meri – promenila poetika umetnosti Branislava Nikolića u poslednje dve decenije, pogotovo kada je reč o skulpturalnim objektima namenjenim otvorenom prostoru?

– Nekoherentnost sveta je ono što ga čini zanimljivim, a umetnost je uvek odražavala njegovu sliku. Moja umetnost se naizgled menjala u poslednje dve decenije, ali u suštini je prati ista ideja. Kada sam završio novosadsku Akademiju umetnosti i otišao na postdiplomske studije u Holandiju, tj. kada sam se izmakao iz svoje okoline, konačno sam shvatio šta i kako bi trebalo da radim. Od tada se moja ideja o umetnosti nije menjala. Crtam u sveske koje nosim sa sobom i u njih beležim nove ideje bez velikih pretenzija. Ti trenuci lucidnosti i malih otkrića su ustvari momenti kada nastaje umetnost. Kasnije, u zavisnosti od mogućnosti, konteksta, potrebe, izvodim neke od tih skica, nekada u skulpturi, nekada u slici, crtežu, fotografiji itd. Koristim svaku priliku da izvedem novi rad, bez obzira na to koliko su mogućnosti ograničene. Nekada su baš ograničenja inspirativna, ali nemam ništa ni protiv dobre produkcije.

Pišući svojevremeno o Vašoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Branislav Dimitrijević je upotrebio termin „konstruktivni realizam”, istovremeno otvarajući pitanje da li se radi o instalaciji, skulpturi ili konstrukciji. Da li je u savremenoj umetnosti uopšte važna forma - i kako ćemo nešto zvati - ili je suština upravo u tom brisanju granica i isticanju u prvi plan ideje, poruke i onoga „šta se sa umetnošću može uraditi”?

– Meni, naravno, nije mnogo važna forma. Ona je važna teoretičarima koji moraju vizuelne fenomene i pojave da smeste u određene kategorije da bi mogli da ih sistematizuju i pišu o njima. Ja bih voleo da pobegnem od svih kategorija - to bi značilo da sam veoma originalan - ali kada već neko mora negde da me smesti, drago mi je da me je Dimitrijević svrstao među konstruktiviste ili, barem, u naslednike tog pravca. To je prilično tačna opservacija, jer ja sebe ne smatram klasičnim skulptorom. Zaista često konstruišem objekte koristeći prefabrikovane, neumetničke, materijale i ta tehnika formalno ima više veze sa arhitekturom nego sa skulpturom. Krajnji proizvod je, naravno, skulptura, jer su objekti praktično neupotrebljivi. Veoma mi je uzbudljiva ta igra na granici između stvarnog i nefunkcionalnog objekta i zapitanost publike da li je to uopšte umetnost.

Kada u radovima koristite odbačeni materijal, poput vrata ili prozora, može li se govoriti i o svojevrsnoj „lekciji iz posmatranja sveta” - odnosno otvaranju prostora promišljanja da baš sve što nas okružuje može biti „i nešto drugo”?

– Naravno. Ja radim po ceo dan. Stalno gledam oko sebe i smišljam kako bi neki predmet mogao da upotrebim ili preoblikujem. Nekada ga uzmem i to uradim, nekada sam lenj pa se posle kajem, a nekada jednostavno nisam u prilici. „Lekcije iz posmatranja sveta” bi mogao da bude odličan naslov izložbe ili predavanja. Da li mi dozvoljavate da ga nekada iskoristim?

U jednoj studiji je američki likovni kritičar Robert Bojers zapisao da za pojedine umetnike „flertovanje sa realizmom” zapravo znači „nepovratni gubitak nadahnuća i enigmatičnosti”. Kakav je Vaš stav, ne samo kada govorimo o sklupturi već i slikarstvu ali i dizajnu, pa i arhitekturi, koji takođe zauzimaju važno polje Vašeg interesovanja?

– Moji radovi nikada nisu bili apstraktni. Oni uvek realistično predstavljaju moje ideje koje su uglavnom praktične. Ne bavim se faktografskim opisom spoljnog sveta, to odavno bolje rade fotoaparti, kamere, 3D programi… već njegove delove uzimam i koristim za stvaranje novih predstava koje su manje-više realistične. Tako da, verovatno krupnim koracima grabim ka „nepovratnom gubitku nadahnuća i enigmatičnosti”!

U biografijama likovnih umetnika često samostalne i kolektivne izložbe prerastaju u puki broj a da se malo pažnje posvećuje samoj suštini: zbog čega je važno izlagati samostalno a šta donosi učešće i svojevrsno sameravanje u okviru kolektivnih postavki. Kako Vi gledate na taj fenomen, šta Vama donosi jedno, a šta drugo?

– U poslednjih nekoliko godina nemam veliku potrebu da izlažem. Na početku karijere su mi bile važne izložbe. Sada mi je cilj da što više radim, da ostvarim što više ideja u bilo kojim uslovima. Nikada nisam smatrao da su galerije i muzeji jedina mesta gde treba tragati za umetnošću i gde se ona može izlagati. Sada u to još manje verujem. Upravo ovih dana sa kolegom Milošem Tomićem radim na ideji stvaranja muzeja pod nazivom „(Luna) park skulptura” - kolekciji pronađenih, slučajnih skulptura, koje su stvorili ljudi koji nisu ni bili svesni da su stvorili nešto umetnički vredno. Kolekciju bi činili pravi pronađeni ili otkupljeni objekti i foto i video dokumentacija. Ali, ko zna, znajući nas dvojicu, možda ova ideja nikada i ne zaživi, a možda je neko za 10, 20 ili 30 godina pronađe u starim novinama i iskoristi!

Vladimir Bijelić