Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

ИНТЕРВЈУ: БРАНИСЛАВ НИКОЛИЋ, ЛИКОВНИ УМЕТНИК Уметност настаје у тренуцима луцидности и малих открића

26.08.2024. 16:49 18:35
Пише:
Фото: Иван Зупанц

Скулптура „Облак”, коју је осмислио ликовни уметник Бранислав Николић, који се бави вајарством, сликарством и дизајном, а који је досад своје радове излагао широм земље и у иностранству, биће постављена ускоро у простору Дистрикта у Новом Саду, а, по речима њеног аутора, она својим обликом стилизованог фабричког торња кореспондира са старом индустријском архитектуром овог кварта.

Биће то, како нам открива Николић, велика скулптура, висока девет метара, састављена из два дела - „облака” од теракоте направљеног у уметничком центру „Terra” у Кикинди и металног стуба који га држи.

– Биће велики изазов подићи комад од теракоте тежак преко једне тоне на висину од шест метара, али и узбудљиво и, надам се, спектакуларно када се реализује – прича на почетку разговора за „Дневник” Бранислав Николић.

У Темишвару је, док је носио титулу Европске престонице културе, приређена важна изложба „Без назива, скулптура после скулптуре”, која је дала релевантан увид у актуелну српску скулптуру на почетку треће деценије 20. века. Описујући стваралаштво представљених уметника, међу којима сте били и Ви, недавно преминули ликовни критичар Сава Степанов је записао да одабрани радови „сасвим адекватно и аутентично одражавају некохерентност света у коме егзистирамо”. Да ли се у том контексту – и, ако јесте, у којој мери – променила поетика уметности Бранислава Николића у последње две деценије, поготово када је реч о скулптуралним објектима намењеним отвореном простору?

– Некохерентност света је оно што га чини занимљивим, а уметност је увек одражавала његову слику. Моја уметност се наизглед мењала у последње две деценије, али у суштини је прати иста идеја. Када сам завршио новосадску Академију уметности и отишао на постдипломске студије у Холандију, тј. када сам се измакао из своје околине, коначно сам схватио шта и како би требало да радим. Од тада се моја идеја о уметности није мењала. Цртам у свеске које носим са собом и у њих бележим нове идеје без великих претензија. Ти тренуци луцидности и малих открића су уствари моменти када настаје уметност. Касније, у зависности од могућности, контекста, потребе, изводим неке од тих скица, некада у скулптури, некада у слици, цртежу, фотографији итд. Користим сваку прилику да изведем нови рад, без обзира на то колико су могућности ограничене. Некада су баш ограничења инспиративна, али немам ништа ни против добре продукције.

Пишући својевремено о Вашој изложби у Музеју савремене уметности у Београду, Бранислав Димитријевић је употребио термин „конструктивни реализам”, истовремено отварајући питање да ли се ради о инсталацији, скулптури или конструкцији. Да ли је у савременој уметности уопште важна форма - и како ћемо нешто звати - или је суштина управо у том брисању граница и истицању у први план идеје, поруке и онога „шта се са уметношћу може урадити”?

– Мени, наравно, није много важна форма. Она је важна теоретичарима који морају визуелне феномене и појаве да сместе у одређене категорије да би могли да их систематизују и пишу о њима. Ја бих волео да побегнем од свих категорија - то би значило да сам веома оригиналан - али када већ неко мора негде да ме смести, драго ми је да ме је Димитријевић сврстао међу конструктивисте или, барем, у наследнике тог правца. То је прилично тачна опсервација, јер ја себе не сматрам класичним скулптором. Заиста често конструишем објекте користећи префабриковане, неуметничке, материјале и та техника формално има више везе са архитектуром него са скулптуром. Крајњи производ је, наравно, скулптура, јер су објекти практично неупотребљиви. Веома ми је узбудљива та игра на граници између стварног и нефункционалног објекта и запитаност публике да ли је то уопште уметност.

Када у радовима користите одбачени материјал, попут врата или прозора, може ли се говорити и о својеврсној „лекцији из посматрања света” - односно отварању простора промишљања да баш све што нас окружује може бити „и нешто друго”?

– Наравно. Ја радим по цео дан. Стално гледам око себе и смишљам како би неки предмет могао да употребим или преобликујем. Некада га узмем и то урадим, некада сам лењ па се после кајем, а некада једноставно нисам у прилици. „Лекције из посматрања света” би могао да буде одличан наслов изложбе или предавања. Да ли ми дозвољавате да га некада искористим?

У једној студији је амерички ликовни критичар Роберт Бојерс записао да за поједине уметнике „флертовање са реализмом” заправо значи „неповратни губитак надахнућа и енигматичности”. Какав је Ваш став, не само када говоримо о склуптури већ и сликарству али и дизајну, па и архитектури, који такође заузимају важно поље Вашег интересовања?

– Моји радови никада нису били апстрактни. Они увек реалистично представљају моје идеје које су углавном практичне. Не бавим се фактографским описом спољног света, то одавно боље раде фотоапарти, камере, 3Д програми… већ његове делове узимам и користим за стварање нових представа које су мање-више реалистичне. Тако да, вероватно крупним корацима грабим ка „неповратном губитку надахнућа и енигматичности”!

У биографијама ликовних уметника често самосталне и колективне изложбе прерастају у пуки број а да се мало пажње посвећује самој суштини: због чега је важно излагати самостално а шта доноси учешће и својеврсно самеравање у оквиру колективних поставки. Како Ви гледате на тај феномен, шта Вама доноси једно, а шта друго?

– У последњих неколико година немам велику потребу да излажем. На почетку каријере су ми биле важне изложбе. Сада ми је циљ да што више радим, да остварим што више идеја у било којим условима. Никада нисам сматрао да су галерије и музеји једина места где треба трагати за уметношћу и где се она може излагати. Сада у то још мање верујем. Управо ових дана са колегом Милошем Томићем радим на идеји стварања музеја под називом „(Луна) парк скулптура” - колекцији пронађених, случајних скулптура, које су створили људи који нису ни били свесни да су створили нешто уметнички вредно. Колекцију би чинили прави пронађени или откупљени објекти и фото и видео документација. Али, ко зна, знајући нас двојицу, можда ова идеја никада и не заживи, а можда је неко за 10, 20 или 30 година пронађе у старим новинама и искористи!

Владимир Бијелић

Пише:
Пошаљите коментар