SUSRETI: DŽON SEVIDŽ - OD FORMANOVOG BUKOVSKOG DO ČOVEKA KOJEM JE SAMO STALO DO PRIJATELJA „Često postanem negativan”
Dugo sam se pripremao za razgovor sa Džonom Sevidžom. Još pre nekoliko godina kad sam ga video u Novom Sadu, na premijeri mjuzikla “Kosa” u Pozorištu mladih, palo mi je na pamet da bi bilo baš zanimljivo pitati ga kako on doživljava priču koja ga ja proslavila.
Kako uopšte na karijeru glumca utiče jedna takva uloga kao što je uloga Kloda Bukovskog u filmu Miloša Formana.
- Novi Sad je prelep grad - prvo je što mi je rekao kad smo se upoznali na Somborskom filmskom festivalu. - A ko ti je to na majici?
Kad je čuo odgovor - Sigmund Frojd, razgovor je nepovratno izgubio formu intervjua. Otkrio sam da ima sina koji se bori sa mentalnom bolešću, da mu je omiljeni film u poslednje vreme upravo film o Sigmundu Frojdu i njegovim poslednjim danima (Freud’s Last Session), sa omiljenim mu glumcem Entonijem Hopkinsom... Drugim rečima, Džon Sevidž skoro da i nije više glumac. On je čovek s kojim možete da pričate o velikom spektru tema, a inspiriše ga najviše politika i mogućnost prevazilaženja ratnog stanja i siromaštva u zemljama trećeg sveta, kako je za to skovala pojam upravo njegova rodna Amerika.
- Mnogi ljudi su ga kritikovali, zbog načina na koji je Frojd predstavljen - nastavio je Sevidž svoju priču - Ali meni se veoma dopala njegova argumentacija o tome kako mi ljudi možemo da imamo jednu takvu predstavu kao što je predstava Boga.
Pokušavajući da ga vratim na iskustvo u Novom Sadu, sa mjuziklom “Kosa” u Pozorištu mladih, dobio sam samo kratak odgovor da je za njega sve to bilo izuzetno. Zatim je sam nastavio:
- Često su me pitali je li Bukovski stvaran. To je to! Bukovski je postojao. Miloš ga je poznavao, samo što je on živeo u Čehoslovačkoj.
Vraćajući se na priču o Frojdu, rekao je da nam je svima potrebno malo pomoći s vremena na vreme. Govorio je o potrebi za naučnim istraživanjima, a ne načinu na koji živimo - tako da nam je stalno potrebno još, još, još.
- To nas dovodi do strašnih kriza. A način na koji smo do sada živeli, u društvima čija je snaga dolazila iznutra, ili iz prirodnih elemenata, slobodno, nije nam bio dovoljan, jer je trebalo napuniti mnogo praznih džepova - ironičan je bio Sevidž. - To nas danas koštas mnogo straha i nasilja. Znam da često postanem veoma negativan, a to je osećanje koje imam trenutno. Međutim, postajući svestan toga, postajem svestan i svoje zahvalnosti da sam u mogućnosti da podržim svog prijatelja Lazara. To što je on doživeo je istina za mnoge.
Podsećanja radi, Džon Sevidž već neko vreme dolazi u Sombor kod svog kolege glumca i prijatelja Lazara Rajića, u Americi poznatijeg pod prezimenom Rokvud. Lazaru je ovde nedavno objavljena i biografija, a bili su prvi poznati glumci iz međunarodnog sveta filma, koji su podržali osnivanje Somborskog filmskog festivala.
- Napustiti svoju zemlju, doći u Ameriku, što bi trebalo da bude ispunjenje cilja, doprineti kulturi te zemlje... To je nešto što su pokušali milioni. Malo je onih koji uspeju. Ljudi znaju da budu istrajni i to je ono na šta možemo da se oslonimo za budućnost.
Igor Burić