ZVEZDA KULTNIH FILMOVA KOSA, KUM, DŽON SEVIDŽ EKSKLUZIVNO ZA DNEVNIK Srbija je moja dobro čuvana tajna, a evo šta je rekao za Novi Sad

Ovde su ljudi darežljivi i primetio sam da je obrazovanje odlično. I zaista uživam slušajući vaš jezik, volim taj zvuk, mada ništa ne razumem, ali osećam – rekao nam je blago nasmejan glumac Džon Sevidž, toliko prirodan i opušten kao da je on naš domaćin u ovoj zemlji, na Novi Sad film festivalu, čiji je počasni gost i laureat priznanja za doprinos svetskoj kinematografiji. 

Njegova ljubav ka filmu ne jenjava, iako je u filmskoj industriji ostavio dubok trag kroz uloge u kultnim filmovima poput „Lov na jelene”, „Kosa”, „Kum 3” i „Salvador”. A ne jenjava ni njegova ljubav prema ovim prostorima jer je dolazio kao gost pozorišne predstave „Kosa“, zatim snimao film „Bićemo prvaci sveta“, te „Povratak“, a danas je tu i kao predsednik žirija takmičarske selekcije „Best pič” Novi sad film festivala, te tako polako postaje i deo srpskog kulturnog života.

 Rekli ste jednom da svi putevi vode u Srbiju..

– Ja sam veoma srećan jer se ponekad osećam kao jedini čovek koji zna kako je ovde lepo. I ne želim nikome da odam tu tajnu, jer čuvam sve ovo za sebe (osmeh). Uživam u Srbiji, zaista, i nadam se da će sve više ljudi dolaziti ovde, jer vi ste na svojevrsnoj raskrsnici.

 Da li je biti na geografskoj i geopolitičkoj raskrnici dobra ili loša stvar za nas?

– To zavisi od vas. Vi ćete odlučivati. Znam sigurno da će žene u vašem društvu u budućnosti više učestvovati u razvoju zajednica. Kako kod vas, tako i širom sveta, jer one su te koje žele da stvari rastu i razvijaju se. Volim da učestvujem u tom procesu razvoja, promena.

Bili ste deo filmova koji su snažno uticali na promene u društvu, poput „Kose“ ili „Malkoma Iks”. Dugo ste boravili i u Južnoj Africi, borili se protiv aparthejda i sarađiva sa Nelsonom Mandelom, a skoro ste bili u Rusiji, Kazahstanu, često ste na Balkanu... Šta Vas vuče ka tim prstorima, koji su u konstantnim promenama?

– Poslednjih 20, 30 godina gledam vesti, čitam i idem tamo gde ljudi inače ne idu. Idem tamo gde osećam promenu. Tu osećam optimizam i sreću i želim da tu sreću podelim sa svetom, ali i sa svojom porodicom i prijateljima. To su otvorene zemlje koje imaju budućnost.

 Osećate li da se Amerika zatvara a takve zemlje otvaraju?

– Vau, to je tako moćno što ste rekli, i tako istinito. Ta promena se neće zaustaviti, a svaka promena ima dve strane, uništenje i kreativnost, rađanje. Najgora borba vodi do moguće ljubavi. Na ličnom nivou video sam nasilne sukobe i bio sam deo njih, ali su iz toga izašla divna prijateljstva.

 Mislite da iz sukoba može izaći ljubav?

– Nadam se da je to deo evolucije. Moramo osetiti te stvari, osvestiti se. Recimo, Sjedinjene Države su u procesu rascepljivanja i mi smo već bili u toj situaciji. Dosta je krvi proliveno u Americi u građanskom ratu. Svaka zemlja koja to danas prolazi treba da zna koliko je to strašno, s toliko žrtava, a možda je još i gore bilo u Ruskoj revoluciji. Ali osećam da je ta tragedija iz koje smo izašli donela priče i kreativnost, pa na kraju krajeva i filmove koji su oduševili svet. I sad tu kreativnost osećam ovde. Voleo bih da se malo više posvetim produkciji ovde, kao što sam u Moskvi i u Kazahstanu. Ne mora da bude samo produkcija, snimao sam i nekoliko filmova u Moskvi i Češkoj i, kao što sam rekao, volim generalno da boravim u takvim zemljama koje se stalno menjaju i u kojima još uvek ima zdrave hrane. I kod vas ima dosta zdrave hrane.

 Šta Vam se od te zdrave hrane svidelo u Srbiji?

– Hrana je odlična, ali u ovom regionu i vino je odlično. Ja ne pijem, ali miris je savršen. Ta zemlja je živa, miriše, u njoj rastu, niču stvari. Ne ubijajte je, ostavite je da živi, nemojte je trovati. Deca danas jedu meso i povrće puno hemikalija, a to nije dobro za njih a nije ni za planetu. Neki ljudi veruju da ne postoje klimatske promene, da nema zagađenja, da velike korporacije ne upravljaju našim životima, ali to slepilo je, po meni, suludo. Moramo osvestiti te stvari i postati deo zajednice, deliti stvari, graditi. Neverovatno je koliko taj mali prostor oko naše kuće ili na terasi može da promeni naše živote ako zasadimo povrće koje je zdravo i nema hemije u sebi.

 Mislite da još ima nade, da nismo potpuno zatvrovali našu zemlju i mozgove?

- Ne znam, moguće je da ima nade, ali moramo da menjamo stvari. To vam je kao u vezama, postanete zavisni jedno od drugog a kad se desi promena onda ne umete da funkcionišete bez te osobe. Mi svi zavisimo jedni od drugih i biće teške te promene. Možda će naša deca probati da žive drugačije i udruženim snagama uspeti da promene stvari. Danas novac i kupovna moć upravljaju našim životima. I šta se desi kad ostanete bez novca? Stres! Ali ima ljudi koji funkcionišu van tih okvira i sve sami gaje i stvaraju. Takve zajednice, takva porodica koja raste i razvija se zajedno i sama gaji i kuva svoju hranu, ujedno je i osvešćena o tome kako stvari funkcionišu. To smo izgubili a tome se treba vratiti. Previše je korporacija.

 Kako ste Vi ostali tako osvešćeni i upućeni u dešavanja u svetu i niste izgubili sebe iako ste u jednom trenutku bili veoma slavni i okruženi ljudima koji su Vam povlađivali?

– Volim da pričam s ljudima o raznim stvarima, da ostanem u toku. A i ne mislim da sam nešto bio slavan. 

 Pa glumili ste u veoma slavnim filmovima?

-Da, ali neko drugi je napravio te filmove, recimo Miloš Forman je napravio „Kosu”, Majkl Čimino „Lovca na jelene”, Oliver Stoun „Salvadora”...  

 Otkrili ste da Vam je Memetova predstava „Američki bizon” donela sve te poznate filmske uloge, ali se kasnije nikada niste vratili pozorištu?

– Nisam, barem ne na taj način. Učestvovao sam u mnogim predstavama, ali kroz produkciju. Recimo, u Južnoj Africi sam dosta radio na tome, jer sam tamo dugo boravio. 

 Opet se vraćamo na Vaš aktivizam i angažovane filmove. Da li je nešto u Vašem detinjstvu odredilo da ćete biti glumac i aktivista?

– Bio sam radoznalo dete koje je volelo da čita, gledao sam vesti, pratio stvari. Pre nego što sam radio s Milošem Formanom, gledao sam sve njegove filmove. Potom, moja mama je bila operska pevačica, a njena mama je svirala klavir. Išli smo u crkvu u kojoj sam pevao u horu. Nisam razumeo latinski, ali je dobro zvučalo. Ljudi koji su radili u tom horu su me uzeli pod svoje i učili su me pevanju. Interesantno je koliko je operskih pevača i rokera tako započelo svoju karijeru. Ja sam uživao o tome. I muzika me je često izvlačila iz neprilika. Recimo, kad ne uradim domaći, nastavnik mi kaže: „Hajde, otpevaj himnu”. I uvek bi me uveravao da imam dobar glas. I svi ljudi koje sam sretao su me ubeđivali da razvijam taj talenat i to me je i odvelo na Brodvej, u pozorište, kasnije na televiziju i posle u filmsku industriju. Inače, uvek u scenarijima tražim muziku, jer mi ona govori mnogo više od reči. Mene zapravo plaši učenje reči. Ako osetim tu muziku, onda se potrudim da i reči zvuče dobro. 

 I gde ste tako osetili muziku?

– Pre svega u predstavama na Brodveju, ali i u nekim filmovima koje sam dobio potpuno slučajno. Prosto sam dobijao uloge koje su imale muziku u sebi. Poput „Kose”, ali i „Lovca na jelene”, jer tu je muzika oživela scenario, celo čovečanstvo je tom tonu (pevuši muziku). Neke od mojih uloga su OK jer sam usklađen s muzikom i ne oseti se toliko da radim, da glumim. Tu muziku prepoznajem i u filmovima na Novi Sad film festivalu. Ima je na ovim prostorima, jer posle ratova i promena uvek nastaje umetnost.

 Snežana Milanović