PRIČA O KNJIGAMA Miris knjiga i život u skamijama
Miris paketa knjiga tek pristiglih iz štamparije obično prvi put, u punom intenzitetu, osetimo kada dobijemo tovar udžbenika i lektire u prvom susretu sa školom. To je miris koji se više ne zaboravlja, a vezuje nas zauvek za odrastanje i obrazovanje, za školu.
Škola zaista zauzima poprilično mesto među temama kojima se bave pisci. U onoj gotovo starinskoj klasifikaciji po vrsti, to jest tipu, romani o odrastanju čest su motiv. Roman po prirodi uvek pretenduje da uzme što veći zalogaj, ali ipak ima ograničenja koja se tiču realnosti: ne možeš baš u svaki roman ubaciti kompletne živote, romani o odrastanju odnosno vaspitanju (bildungs roman) prate i opisuju razvoj junaka prateći često i bukvalno i do najsitnijih detalja njegov život u školi, kao ključnom mestu formiranja ličnosti, počesto i najvažnji, u šta se možemo uveriti čitajući Dikensa, a ko se ne seća Šarlot Bronte i njene kultne junakinje Džejn Ejr, pa Žida, Muzila? U novijim vremenima, školovanje književnih junaka nije samo priča, dokaz o formiranju njihovih karaktera, odnosno sticanje osobina koje će odrediti njihu ličnost, pa u skladu s tim odlučivati o potezima junaka u određenim životnim olujama, nego ume da bude sam centar priče, mesto gde se sve odvija, od peripetije i zapleta, do raspleta i poente. Tako junak Židovih “Kovača lažnog novca” bez vaspitnog ozvaničenja u školi ne bi ni mogao da se pripremi za svoje velike (životne) planove, Selindžerovi junaci, Freni i Holden Kolfild, batrgaju se pred dilemama koje obuhvataju totalitet života, ali bez obrazovanja, što kućnog to i institucionalnog, teško da bi mogli da iznesu radnju (i pokriće) Selindžerovih romana.
U još - još novijim vremenima, pogotovo u ostvarenjima “jang adalt” produkcije, i to onim ponajviše ofarbanim (naučno) fantastim bojama, škola ume definitivno da bude centar kako junakovog života, tako i primarni fokus priče. Radnja bestseler franšize knjiga o Hariju Poteru u potpunosti je vezana za školu za čarobnjake u Hogvortsu - ha, sve one knjige što smešne to i zastrašujuće koje laju i grebu, pljuju i smrduckaju – gde sve počinje sa sitnom decom - čarobnjacima, a i okončava se u velikoj, poslednjoj bici koja istovremeno označava i kraj fantastično uspešne serije knjiga koje su Roulingovoj donele velike pare, ali i verovatno bezbrojne probdevene noći i glavobolje. (Martinu sa “Igrom prestola” to zasada nije uspelo. Zaglavio je u svom izmaštanom univerzumu, što nas se ovaj put i ne dotiče previše; u njegovom mitskom vremenu škole u pravom smislu i nema, postoje samo privatni učitelji uglavnom porodične istorije i mačevanja.)
Postoji još jedna, mnogo ozbiljnija škola za obuku čarobnjaka, a ona je i prethodila Hogvortsu. U pitanju je škola za obuku čarobnjaka iz ciklusa o Zemljomorju Ursule Legvin, Rouk u kom se mag Ged obučavao da kontroliše svoju magijsku moć koja može da bude korisna, ali i da se da na zlo. Ursula Legvin je ovo svoje delo podigla na viši nivo, baš kao što je slučaj i sa njenim ostalim knjigama, i tu više ne može da se govori (samo) o žanru, nego o klasičnoj književnosti koja pretenduje da bude ne samo večiti bestseler, nego i potencijalno remek delo.
Ne treba zaboraviti ni školu smeštenu na orbitalnu stanicu u svemiru, koju pohađa dečak, junak romana “Enderova igra” Orsona Skota Karda, ali je ta škola specifična zato što je više poligon za ratnu obuku jer Zemlji preti istrebljujući, nemilosrdan rat sa alijenima – insektima. Pa sad, kako ko šta voli: od Žida i paklene pripreme junaka koji se sprema da “osvoji” realni svet, do dečaka kojeg pripremaju da uništi kompletnu rasu vanzemaljca. Ili vam se više sviđaju psihološke, ali i morbidne igre poput onih u “Pometnjama mladog Terlesa” Roberta Muzila, ili jad i beda elizabetanskih vremena što je oličeno u čuvenom “mogu li da dobijem još jedan tanjir kaše” naivnog Olivera Tvista...
Svi smo mi sakupljali, umesto zrnevlja pšenice što su radili naši preci, poštanske marke, značkice koje su nam stizale iz Lenjingrada, pa čak i salvete, prazne kutije šibica, a potom lego kocke, figurice iz kinder jaja, minijaturne modele motorcikala i automobila, pa nikom ništa. Zašto onda ne bi sakupljali i knjige koje, već prema svojoj starosti, bar mirišu svaki put drugačije. Sakupljamo ih po imenima autora, po temama, po opremi i bojama. Ali, sakupljamo ih i po mirisu koji odaju, sakupljamo knjige koje govore o našim i tuđim snovima.
Sve dok smo još živi, sve dok smo još sposobni da čitamo i sanjamo.
Đorđe Pisarev