ПРИЧА О КЊИГАМА Мирис књига и живот у скамијама
Мирис пакета књига тек пристиглих из штампарије обично први пут, у пуном интензитету, осетимо када добијемо товар уџбеника и лектире у првом сусрету са школом. То је мирис који се више не заборавља, а везује нас заувек за одрастање и образовање, за школу.
Школа заиста заузима поприлично место међу темама којима се баве писци. У оној готово старинској класификацији по врсти, то јест типу, романи о одрастању чест су мотив. Роман по природи увек претендује да узме што већи залогај, али ипак има ограничења која се тичу реалности: не можеш баш у сваки роман убацити комплетне животе, романи о одрастању односно васпитању (билдунгс роман) прате и описују развој јунака пратећи често и буквално и до најситнијих детаља његов живот у школи, као кључном месту формирања личности, почесто и најважњи, у шта се можемо уверити читајући Дикенса, а ко се не сећа Шарлот Бронте и њене култне јунакиње Џејн Ејр, па Жида, Музила? У новијим временима, школовање књижевних јунака није само прича, доказ о формирању њихових карактера, односно стицање особина које ће одредити њиху личност, па у складу с тим одлучивати о потезима јунака у одређеним животним олујама, него уме да буде сам центар приче, место где се све одвија, од перипетије и заплета, до расплета и поенте. Тако јунак Жидових “Ковача лажног новца” без васпитног озваничења у школи не би ни могао да се припреми за своје велике (животне) планове, Селинџерови јунаци, Френи и Холден Колфилд, батргају се пред дилемама које обухватају тоталитет живота, али без образовања, што кућног то и институционалног, тешко да би могли да изнесу радњу (и покриће) Селинџерових романа.
У још - још новијим временима, поготово у остварењима “јанг адалт” продукције, и то оним понајвише офарбаним (научно) фантастим бојама, школа уме дефинитивно да буде центар како јунаковог живота, тако и примарни фокус приче. Радња бестселер франшизе књига о Харију Потеру у потпуности је везана за школу за чаробњаке у Хогвортсу - ха, све оне књиге што смешне то и застрашујуће које лају и гребу, пљују и смрдуцкају – где све почиње са ситном децом - чаробњацима, а и окончава се у великој, последњој бици која истовремено означава и крај фантастично успешне серије књига које су Роулинговој донеле велике паре, али и вероватно безбројне пробдевене ноћи и главобоље. (Мартину са “Игром престола” то засада није успело. Заглавио је у свом измаштаном универзуму, што нас се овај пут и не дотиче превише; у његовом митском времену школе у правом смислу и нема, постоје само приватни учитељи углавном породичне историје и мачевања.)
Постоји још једна, много озбиљнија школа за обуку чаробњака, а она је и prеthodila Хогвортсу. У питању је школа за обуку чаробњака из циклуса о Земљоморју Урсуле Легвин, Роук у ком се маг Гед обучавао да контролише своју магијску моћ која може да буде корисна, али и да се да на зло. Урсула Легвин је ово своје дело подигла на виши ниво, баш као што је случај и са њеним осталим књигама, и ту више не може да се говори (само) о жанру, него о класичној књижевности која претендује да буде не само вечити бестселер, него и потенцијално ремек дело.
Не треба заборавити ни школу смештену на орбиталну станицу у свемиру, коју похађа дечак, јунак романа “Ендерова игра” Орсона Скота Карда, али је та школа специфична зато што је више полигон за ратну обуку јер Земљи прети истребљујући, немилосрдан рат са алијенима – инсектима. Па сад, како ко шта воли: од Жида и паклене припреме јунака који се спрема да “освоји” реални свет, до дечака којег припремају да уништи комплетну расу ванземаљца. Или вам се више свиђају психолошке, али и морбидне игре попут оних у “Пометњама младог Терлеса” Роберта Музила, или јад и беда елизабетанских времена што је оличено у чувеном “могу ли да добијем још један тањир каше” наивног Оливера Твиста...
Сви смо ми сакупљали, уместо зрневља пшенице што су радили наши преци, поштанске марке, значкице које су нам стизале из Лењинграда, па чак и салвете, празне кутије шибица, а потом лего коцке, фигурице из киндер јаја, минијатурне моделе моторцикала и аутомобила, па ником ништа. Зашто онда не би сакупљали и књиге које, већ према својој старости, бар миришу сваки пут другачије. Сакупљамо их по именима аутора, по темама, по опреми и бојама. Али, сакупљамо их и по мирису који одају, сакупљамо књиге које говоре о нашим и туђим сновима.
Све док смо још живи, све док смо још способни да читамо и сањамо.
Ђорђе Писарев
