UZ IZLOŽBU AKVARELA BOŠKA VUKOJEVIĆA U MALOM LIKOVNOM SALONU U gradu-kutiji
Ima tome, evo, šest desetleća kada sam, kao dečarac, iskradajući se iz roditeljskog doma, dok se hvatao prvi mrak, osvrćući se levo-desno, započinjao razgovor sa svetom nevidljivim, čije sam prisustvo itekako osećao, sluteć da i u njemu svi besporetci po poretku nekome deluju. Ti davni, ranovečernji, izlasci, sada znam, omogućili su mi najneposrednije suočenje s tamnicom u koju smo pali i mi, u kojoj čovek može da živi, obodrili me da se, vremenom, ne osvrćem nasumice, već da pogled usmerim ka gore, ka uzdarjima koja dolaze ozgo, iz sveta heruvima i serafima.
Sa svešću, kakvom-takvom, da, sem stvari poleznih i zabavnih, postoje i stvari strašne i da sa zlatookih visina, iz boljih i srećnijih svetova, naša zemaljska palata gubi i svoju gordost i svoju simetriju.
A jedno desetleće nakon toga, u potrazi za slobodom, prikraćenom nepodnošljivim osnovno-školskim i gimnazijskim okovima, stigav u Novi Sad, očas sam stupio u službu dve divne kuće. Jedna je bila Tribina mladih, sadašnji Kulturni centar Novog Sada, druga Akademija umetnosti. Upoznao sam tada čoveka čiju izložbu otvaramo večeras (i naše prijateljstvo traje evo već pola veka) i prvu generaciju darovitih umetnika i dobrih ljudi. Uz Boška, tu su bili Koviljka, Puša, Mita... Tri tačke – Gospod će mi oprostiti što su se druga imena (ne i likovi) zagubili u vremenu.
Bilo kako bilo, svoje studentsko-akademske obaveze, u našem gradu, na Filosofskom fakultetu, u Njegoševoj, u to vreme preko puta Gurmana, ispunjavao sam u društvu budućih slikara i vajara, na Akademiji umetnosti, najvećma u dragocenim razgovorima (i piću) s profesorom Boškom Petrovićem. Lepo sam se osećao u tom verodostojnom prostoru igre. Umetnost se rađa u igri i nastavlja da živi od oblika igre, ali ne kao živa biljka koja se odvaja od majke biljke, već se razvija u igru i kao igra. Sećajući se tog trena, koji se sastojao od pet mojih i Boškovih studentskih leta, sećam se, ne bez razloga, reči Horhe Luisa Borhesa, iz Alefa, da se svaka sudbina, ma koliko duga i zamršena bila, sastoji od jednog trena, kad čovek, zauvek spoznaje ko je.
Savremeni teskobni čovek gubi se u žalosti koja, kao crv, izjeda njegovo srce. On ne živi u kući ili stanu, već u kutiji-pećini, kao neka vrsta okovanog Prometeja, Njegov mir je dokonost, njegova radost kafanski karusel u svepodrazumevajućem svetu veštine. I nema svest o vlastitom grehu, što znači da se ne samo kupa u grehu, nego i u duhovnom slepilu. Savremeni čovek živi u gradu-kutiji, u svetu u kojem je dobro postalo sićušno, oskudno i nemoćno, u kojem je jedini smisao sećanje na smisao.
Dogodilo se, dakle, sve ono što je grupa mladih i darovitih umetnika, okupljena oko svog omiljenog profesora, rekao bih, slutila – stasavanje zastrašujućih likova iz Šupljih ljudi i Puste zemlje. T. S. Eliota i Životinjske farme Džordža Orvela. I što je jedan od njihovih kolega, moj poluvekovni prijatelj, Boško Vukojević, predstavio teskobnim groteskno-otužnim prizorima grada u kutiji na svojim akvarelima. Oni, ponajpre, ključnim semantičkim rukavcem, svedoče da živimo u svetu hladnog i koristoljubivog pragmantizma, od kojeg se duša ledi, koji je, u potpunosti, premrežio prostor humanizmu. Za sve je to naš autor našao likovnu meru – mirnu i dopadljivu, realističnu i uzbudljivu, koncentrisanu i harmoničnu. Otvarajući Boškovu izložbu, ovde, u Malom likovnom salonu, prolaze mi, sećanjem, mlada vedra lica od pre pedeset godina. Stoga svima njima (i vama), overavajući, još jedared, radost sećanja, zakazujem novi susret za pedeset godina!
Selimir Radulović